Zasigurna, uvek uzvraćena ljubav u životu svakog nositelja mošnica.
Ona, njena staklena jebozovnost, flaša, te nikada neće popreko pogledati, šutnuti u skrotum, reći da si štrokavi gerga koji bi samo da joj ga zavuče među prepone.
Nikada neće ni beznačajno baljezgati, samo će prećutno onako preznojena, stidljivo stajati.
I kad osetiš da si urađen kao građevinci na ekskurziji u Budvi koji piju Nikšićko na eks i dobacuju Ruskinjama da su ružne k'o kurac, verući se po skelama, zaboleće te za sve. Za to što je atmosfera sranje, što ti je najbolji drug bacio peglu iza separea i onda se strmoglavio za njom, baceći se instant u san, za to što si sprcao sav novac koji si imao, za ispit koji si pao jer ti se jebalo da opet čitaš one gluposti o tome kako se nekad mučilo čupanjem stidnih dlačica i trpanjem rotkvice u anus, kodifikaciji građanskih zakonika i pravilu zabrane grčkim ženama da se tešu van svojih kuća, za onu pičku na koju ti se malopre dizao kao mladom majmunu na neukusno razgolićene provincijalke dok defiluju pored kaveza, za njene nabudžene dojke i štikle duže nego erekcija nadarenog Zimbabđanina, čak i za onog groba što ti se trljao guzicom i namigivao.
Samo flaša. I ti. Savršen trenutak gde se gube sve marginalne stvari, vreme stane, onaj džudža koji radi u obezbeđenju konačno prestane da steže sve mišiće na telu, a zvuci se izgube. Tišina. I, krucijalno, osećanje apsolutnog nedavanja dva posto na bilo šta, uber boljenje kurca, stanje u kojem bi i tibetanski sveštenici prepoznali u tebi reinkarnaciju Dalaj Lame.
-Brate, koji smor.
-A, jebiga, nego gde je onaj bludni sin?
-Eno ga, grli flašu.
-Blago njemu, ne ko mi jurimo pičke, ispušismo kod svake i još ostasmo trezni.
-Pa, kad smo slepci.
pretjerano... ali istinito +