Nerazumljivo pitanje koje majke/babe mlađe maloletne devojčurlije često upućuju klincima u ranom detinjstvu.
Piljiš zagledan u jednu tačku, razmišljaš da li je moćniji joku-majgeri ili hame-hame talas, dok jednom rukom nadaluješ gaće, a drugom vajaš nosnu glinu. I čuješ to pitanje.
Zet. Šta mu ga to dođe? Zvuči kao "zec", ali teta inače ne promašuje zubne suglasnike, nije onda to. Da nije neki superjunak? Oni počinju često na Z. Ono: Zord, Zurg, Zagor, Zorica Brunclik. To zvuči moćno. Što da ne.
Još ako je teta onako dobra prema tebi, tutka ti čokolade i daje ti da joj se gnezdiš na sisi, reći ćeš sudbonosno "da", ko iz topa. Gospođa zadovoljno pljeska, okolina se smeje, često to rade kad nešto odgovoriš. Šaljivi su ti matorci. Pre su te tako pitali šta je tetki uključeno na telefonu i, kad si rekao viblatol, smejali se ko mentoli. Tetka kaže da su oni svi jebene kursadžije.
Nego, zet. Šta li mu ga to dođe?
- Eee, zete, zete, vidiš šta ti je sudbina, a šalili smo se kad si bio mali, kad ono paf, stvarno posta zet! Tačnije, prizetko, hehehe
- Eh, tašto, šta sam ja znao tad... Ja sam mislio...
- De, trljaj, trljaj, nemoj da zabušavaš! Kad se Jaca vrati, mora malo da odmori, ceo dan je na frizeraju, mukica.
