Čuveni grafit. Autor ovog naškrabanog (verovatno u trenutku pijanstva, jer samo tada može pasti na pamet takvo što genijalno) remek dela nije ni slutio kakvu će poruku preneti mladom i naivnom muškom svetu. Otkrovenje doživljeno nakon čitanja može se uporediti samo sa onim biblijskim, kad je Bog pokazao sudbinu sveta Jovanu Bogoslovu i rekao mu "Čovečanstvo neće jebati!". Pa opet, ni dan kada će konačno doći kraj ne može se meriti sa činjenicom da jedno takvo biće kao što je žena (pogoto žena koju volimo) može prdeti! Naravno u očima jednog mladog i naivnog mladića.
Marko je mlad i naivan. I ima devojku. Voli je, ili makar misli da je voli. I ona voli njega,ili makar misli da ga voli.
U njegovim očima ne postoji savršenije biće od Milice. Krupne crne oči, u koje je bio u stanju da zuri netremice, po čitavu večnost. Da u njima vidi Alpe sa zimskom kapom na sebi, i gorske vile kako se gole kupaju u svežem planinskom potoku. Milica ima i dugu crnu kosu. Prolazeći prstima kroz nju Marko je dugo znao da sanjari o dalekim obalama Bora Bore, sa kao brašno belim peskom, i naravno o njih dvoje na toj istoj plaži. Ali to su ipak samo sanjarenja jednog derana.Vozeći se jednom prilikom gradskim prevozom, uhvatio je sa četri prsta ivicu jakne i obrisao zamagljen prozor. Da li je sudbina htela tako, ili je pak sve plod puke slučajnosti autobus je stao na semaforu nasuprot zida na kome je crvenim sprejem bilo ispisano "I žene prde!". U tom trenutku Marko je u prvi mah pomislio "nemoguće! Moja Milica ne prdi!". Ali avaj! Prokleta sumnja mu nije dala mira. I on bi sve češće uhvatio sebe kako zamišlja Milicu obučenu kao planinskog drvoseču, zamašćene kose i krezavih zuba, kako u lokalnoj birtiji ispija vruće pivo i štipka konobaricu za dupe, pri tom glasno prdeći i podrigujući. Svaki put kad bi se video sa njom postao bi vidno nervozan. Više nije bilo planinskog potoka u njenim očima, ni dugih peščanih plaža. Strepnja ga je obuzela. Plašio se izlazaka sa njom i paranoja se polako ali sigurno uvukla u njegov život. "Moram da saznam!" - pomisli.
Nedeljni ručak u kući Markovih roditelja nije bio posebna zgoda. Uglavnom isto što je na repertorau i kod drugih porodica, ali s tom razlikom što je satnica unapred dogovorena i svake nedelje bi došao neko od prijatelja. Ove nedelje dolazila je Milica. "Odlično!" - već mu se vrzmalo po glavi kako sprovesti plan u delo. Majci je izrazio želju za jakim, začinjenim pasuljom, dosta ljutim i argentinskim ćevapima sa dosta luka. Buduću da je bio jedinac i majkin miljenik ispoštovala je njegovu želju.
Dan D. Ručak je počeo tačno u 14:00. Neobavezan razgovor koji se povremeno povede, čuvena roditeljska pitanja "Kako je u školi?" i ponekad ono "Ne znate vi deco ništa!" - proceđeno kroz zube Markovog oca, pozamašnog brke, simbola radničke klase (koja će svakako završiti u raju). Sve u svemu ništa posebno. Posle obavljenog rituala uživanja u hrani i piću, kojeg bi se postideo i Dionis, Marko i Milica su se sklonili u njegovu sobu. I kako to već obično biva, mldai su počeli sa maćženjem, paženjem i tepanjem jedno drugom. I tada je na scenu stupio MArkov prepredeni plan. Milica je bila golicljiva i on će to (zlo)upotreibiti. Jer istina mora izaći na videlo. Kao pomahnitao, sa široko razgoračenim očima i moglo bi se reći besom u sebi, počeo je besomučno da glolica Milicu, koja je uporno ponavljala kroz smeh "Nemoj, nemoj...hihihi...a nemoj molim te upiškiću se". I tada kao grom iz vedra neba jednostavno nije više mogla da izdrži. Sobom j odjeknuo prdež neverovatne siline. Činilo se i da se tapete odlepljuju. Muk. Neverica. Zbunjenost. A na Markovom licu - očaj. Milica brzo obuče zimsku jaknu i sa suzama u očima napusti stan. Nije čak ni pokušao da je zaustavi.
Prošlo je već nekoliko godina. Marko više nije bio onaj mladić, prokuražio se. Izmenjao je dosta devojaka od tad. Postao je iskusan. Pre svega jer stekao više samopouzdanja, sve ostalo je prilično stvar vežbe. Šetajući jednom tako sa svojom novom devojkom, sreo je Milicu. Koja je takođe šetala sa svojim novim dečkom. Pogledaše jedno u drugo i glasno se nasmejaše.
"Idemo svo četvoro na piće. Ja častim!"
@ Korleone. Ne znam da li sam zalutao. T tek treb da vidim. Ovo mi je prvi ovakav tekst. Početnik sam u pisanju. Verovatno se može i primemetiti. Dosta sam mlad i možda još ne baratam dovoljno dobro pisanjem. Ovo bi bio neki, nazovimo ga ekspriment.
@zavisnik
Poenta je da dobijem kritike od ljudi koji to bolje rade od mene. A što se poente priče tiče - pretpostavljam da si na to mislio. Možda je ostala nedorečena ali takav efekat sam i hteo da postignem. Poenta bi bila da je ono što je potrebno da dečak konačno postane muškarac, razbijanje iluzija koje ima o ženama. Prikazano naravno kroz taj famozni prdež koji je upotrebljen u priči. Greške se potkradaju u pisanju uvek.
Hvala Mr. Moon i tebi Drmatoriks. Zamolio bi samo da mi neko preporuči autore koje bi trebao čitati, a čiji stil pisanja bi mi pomogao da pokušam da nađem svoj. Jer zaista, ovde ima previše registrovanih članova. Sviđa mi se Burzumov stil. Pročitah mu Žišku sa naslovne.
S' ti zalut'o ovde? Idi u Novosti, piši neki feljton.
p.s. lepa priča:)