Lajtmotiv pripovetke Petra Kočića „Kroz mećavu“ koja je svojim gotovo lirskim prikazom besmislene i neshvatljive tragedije što zadesi dobrog čoveka opasno smorila generacije đaka tokom čitavog XX veka. U nacionalnu svest ostao je urezan ovaj više puta ponovljeni zov starca unuku koji za njime tetura, je li, kroz mećavu, kao i unukov odgovor „Idem, idem“ – idealno za svaku priliku gde neko u grupi zaostaje, a neko drugi želi da se tako duhovito izrazi. Čak se i Branko Ćopić zezao s time u „Magarećim godinama“.
Probijanje kroz masu na Exitu:
- Ideš li, rode?
- Idem, idem...
- E, idete mi na kurac više vas dvojica, šta stalno to ponavljate?
E papiriću, ja mislim da je autor to onako figurativno, znaš kao klinci se smaraju s obaveznom literaturom i tako to...
Greota da mu daš minus samo zbog tog.
Papiriću, ničim motivisana tragedija prikazana s tolikom lirskom zanesenošću mene ostavi malo crnih misli, tj. smorenog. Otud to. I zato mi se i čini da je zezanje s time kao neki mehanizam odbrane od tog čemera što vreba i koji svakog može da zadesi, kako se čini da Kočić poručuje - ko knjiga o Jovu, jbt! A pripovetka je za onaj trenutak u razvoju srpske književnosti ne dobra, nego revolucionarna.
Dobra pripovetka. Realizam, ruku na srce, ume da smara, ali zdrav je ako se konzumira u malim dozama.
Jedan od kvalitetnijih autora svakako, ali znam barem deset koji pišu bolje i zanimljivije, ali nemaju reputaciju kao Ariel.
Elem, dobra defka +
Odabrao
Negroidno Govedo
2012-03-02 18:32:15 +0000
-
Smara, je l'? Pripovetka ubija.