Inteligentan saobraćajni policajac

Štamparska greška, mitsko biće, čudo neviđeno, nešto što nije postojalo i nikada neće postojati... Ili, samo, savremeno oličenje drevnog lovca na plen?

Ipak, i pored svih stereotipa, evolucija ponekad izrodi nešto novo, nešto više, nešto što otvara vidike, razbija monotoniju i utire put novom kvalitetu i višim ciljevima.

Inteligentan saobraćajac. Evo kako to izgleda u praksi.

Noć. Subota na nedelju. Negde oko četiri ujutro.

Vozim prema stanu sporednim zabačenim uličicama kojima često ne prolazim, kako bih izbegao policijsku kontrolu zbog vožnje u alkoholisanom stanju.

Na mestu na kom se to najmanje može očekivati, policijski službenik propisno, uz pomoć lizala, zaustavlja moj automobil, koji je, isto tako propisno, okićen svadbarskim kičerajem. Spuštam staklo i začujem poznate reči.
- Dobro jutro. Molim vašu vozačku i saobraćajnu.

Tražim dokumente pokušavajući da suspregnem dah. No, i pored toga, moj plavi anđeo ipak uspeva da očita alkoholne pare u unutrašnjosti vozila, okreće glavu i saopštava prisutnom kolegi svoj sud i bez upotrebe alkotestera.
- Loza.

Potom, okrenuvši se prema meni, izgovara magične reči započinjući igru koja označava krunu njegove profesionalne karijere i ljudske misije. Ova igra, u kojoj neizmerno uživa i zbog koje je bio spreman da čitavu noć provede ovde, na ovom pustom mestu, najviše podseća na igru mačke sa već savladanim plenom.
- Da li ste večeras konzumirali alkohol?

Obeshrabren dijagnozom koju je uputio kolegi, pokušavam da se vadim.
- Idem sa svadbe.

Prekinu me pre nego što uspeh da izgovorim tu prostu rečenicu.
- Nisam vas pitao odakle i kuda idete. Da li ste konzumirali alkohol?

Pokušavam uzvratiti protupitanjem:
- Čoveče, da li si ikad bio na svadbi, a da nisi popio? Živim u blizini. Idem pravo kući.

I na ovo me dočeka spreman, uvežban odgovor. Njegova samouverenost u kontrolu nad situacijom postepeno počinje da utire put dolasku do potpune dominacije sa elementima nirvane.
- Gospodine, nemojte pokušavati da se intimizujete sa službenim licem. Da li biste izašli iz vozila?

Videvši da je đavo odnio šalu, polagano izlazim i pažljivo prilazim suvozačevom mestu službenog vozila, na koje je junak ove priče već zaseo. Pri tom se, koliko mogu, trudim da ne odajem uobičajene motoričke simptome preteranog i skorog udisanja alkoholnih para.

Postavivši na kolena obrazac zapisnika o saobraćajnoj kontroli i moja dokumenta, naš junak samouvereno nastavi da igra igru mačke i miša, dok drugi kolega nezainteresovano gleda u mračnu uličicu.
- Da li imate nešto protiv da vas alkotestiramo?
- Zaista nema potrebe. Živim trista metara dalje. Umoran sam, idem na spavanje i to je to.
- Ali gospodine, kako da utvrdimo da li ste konzumirali alkohol?

Vidim da od jeftinog izvlačenja nema ništa i ponovo menjam taktiku. Preuzimam rizik, vadim iz džepa već pripremljenu deviznu novčanicu i oprezno je ostavljam ispod šajbe ispred suvozačevog mesta u službenom vozilu, pored samog alkotestera.

Pogledavši pažlijvo, najpre na novčanicu, a potom i u moje dokumente i obrazac, službeno lice dotače laktom svog nezainteresovanog kolegu, pogleda me prodornim samozadovoljnim pogledom i upita:
- A zbog čega je ovo potrebno?

U trenutku kad pomislih da ću, pored vožnje u alkoholisanom stanju, sebi na vrat da natovarim još jednu optužbu i to za pokušaj davanja mita, poče da puca moja poslednja linija odbrane.
- Čoveče, pa dajte... Pustite me kući. Popijte neko piće... ako smem da vas počastim.

Odgovor koji stiže sa druge strane samo još više nahrani crva moje sumnje. Mačka je još čvršće stegla miša.
- Gospodine, vidite li vi ovo? – reče pokazujući prema dopola ispisanom obrascu.
- Mi dužimo ove naloge. Zar vi mislite da ja kod kuće imam štampariju?

Suočenost sa novom i još težom optužbom potpuno potisnu moj primarni problem i spremno posegnuh rukom prema alkotesteru. Miš je bio savladan.
- Polako. Gde ćeš? – zateče me svojim odgovorom.
- Pa, kad već nećeš da me pustiš, daj da duvam. – Odgovorih spontano prividno opušten pod naletom adrenalina od malopre.

Polako, bez ikakve žurbe, uze mi iz ruke alkotest kako bi otpočeo završni čin.
- Kako ti da duvaš kad si pio? Ja ću da duvam. – reče i kao u snoviđenju uze aparat dunuvši u njega snažno i odlučno.

Pokaza mi očekivan rezultat analize i time najavi rasplet ove neravnopravne igre. Njegova naredna velikodušna gesta samo još više naglasi veličinu njegove pobede.
- Evo, pogledaj. U čemu je problem? Vidiš da večeras nisi pio.

Potom, uvežbanim pokretom leve ruke uze i ubaci deviznu novčanicu u kasetu službenog automobila, dok mi je desnom rukom dodavao vozačku i saobraćajnu dozvolu.
- Laku noć. Idi da spavaš i pazi da usput ne nepraviš neku glupost. Mi ćemo ovo da završimo. – reče okrenuvši se prema pospanom kolegi ovlaš pogledavši u napola popunjen obrazac izvršene saobraćajne kontrole.

Ovim je igri bio kraj.

*

Kako bih se uverio da moje viđenje ovog događaja nije plod mašte načete umorom i potaknute alkoholom, narednog sam dana proverio da li mi zaista nedostaje ona moja devizna novčanica.