Internet i Kraljeviću Marko

Vino pije Kraljeviću Marko
S pobratimom Toplicom Milanom,
A kada se vina ponapili,
Progovara Toplica Milane:
Pobratime, Kraljeviću Marko,
Dobro tebe jeste ovo vino,
Još da nam je stambolskog hašiša,
Bi veoma nama dobro bilo!
Znadem jednog staroga derviša,
Arnauta Hadžima Ljimaja,
Što za jedan perper oku daje.
Odgovara Kraljeviću Marko:
Ne budali, Toplica Milane,
O kakvome Arnautu zboriš?
Kad podviknem iz grla bijela,
Doleteće Ravijojla vila,
I doneće gorskih trava raznih,
Biće nama do zore veselja!
Što velio, tako učinio,
Viče Marko iz grla bijela:
Posestrimo, Ravijojla vilo,
De pomozi pobratimu svome,
Jerbo nama dosadilo vina,
Pa bi pili vilinskijeh trava,
A tako mi sreća ne pomogla,
Hoću tebi dati tovar blaga!
Otklikuje sa planine vila:
Nije zlato ni srebro ni zlato,
Već je drago što je srcu blago,
Evo tebi bilja svakakvoga,
Ali nemoj ove gljive jesti,
Jerbo možeš nastradati ljuto.
Nasmeja se Kraljeviću Marko,
Nasmeja se iz grla bijela,
Pa on uze vilinskoga bilja,
I što uze u desnicu ruku,
Sve u grlo on sasu bijelo,
A Toplica Milan ne smijaše,
Već sokola posla Arnautu,
Da mu ovaj hašiša donese.
Gleda Marko, sve mu došlo milo,
Raznih boja svuda po čadoru,
Šarac ljudskim glasom popijeva,
Toplica se u hrta premeće,
Dva mu Sunca zašla pred očima,
Dva Mjeseca mlađana izašla,
A po njima kolo od Turaka,
Ciče zurle, biju talambasi,
A na Turkom glave ni jednome!
Tu se Marko obradov'o jako:
Mili Bože, ja dobrijeh trava,
Da me juče Musa pogubio,
Ne bih znao šta propuštam jadan!
Utom mu se nešto naoblači,
Nesta vile, nesta i Šarina,
Nesta bjela svilena čadora,
I Toplice, njemu pobratima,
Nesta Marka, al ostade Marko,
I to Marku vrlo čudno beše:
Da ga ima, a i da ga nema.
Kano da je bez snage ostao
I bez snage i junačkog tjela,
I postade Kraljeviću Marko
Sitna knjiga koju piše drugi,
Čita sebe Kraljeviću Marko,
Ne može se čudom načuditi:
Ne piše ga onaj po hartiji,
Nit po čemu drugom što se piše,
Već po nečem kano ogledalu,
Il šarenom zidu nekakvome,
A u ploču nekakvu tukući,
Sa stotinom sve sitnijeh slova.
Pa sve čita Marko Kraljeviću:
Oj junače, Vukašinov sine,
Što u moju sitnu knjigu dođe,
Knjigu sitnu, ali o junaku,
Hoću tebe sada da provodam
Kano ti što dobra Šarca vodiš,
Kroz buduće ono što će doći,
I buduće ti videti možeš,
Jerbo dosta pojeo si trava,
I još sitnu gljivu nejedicu,
Od koje je mnogi junak strado.
Tu se Marko začudio jako,
Al je kreno kud ga ovaj vodi
Kao slamka među vihorove,
Toliko je ostao bez snage.
U čudnu je vilajetu Marko:
Kao da je u dvorima nekim,
A ko mreža zidani su dvori,
U odaje nekakve udara,
Ali to su kanda strane neke,
Ne mogaše jadan razumeti.
Udaraše i desno i ljevo,
Dok ga onaj glasom ne uputi:
More, Marko, priberi se malko,
Probaj ući u kakvu odaju,
Te mi pričaj šta si ugledao.
Nameri se Marko na odaju
Sa dverima od raznijeh boja,
Kanda su unutra paunovi.
Na dverima Fejsbuk napisano,
A unutra, čudo i nesreća!
Ne može se disat u odaji,
U njoj sedi i žena i ljudi,
Kolko ima u gori drveća,
Pa još više da je petsto puta.
Al da sede, ni po muke tome,
Već o sebi svako štošta zbori,
Stavlja slike nekakve pred sebe,
Il od drugih iste preuzima,
Pa ih nekim daje, drugim krije.
Tu ni lica svaki drugi nema,
Već svi nose neke obrazine,
Neki jesu u gori drveće,
Neki jesu iz pjesme junaci,
Neki jesu kano gorske zveri,
A za neke ne mož' ni kazati,
Jer brat bratu ni na šta ne liče,
A svaki se dere da ga čuju,
Kano Turci kad oderu jarca,
I guslari nekakvi se čuju,
Jal su srpski, jal su možda turski,
Jali saski, jali su arapski,
Jali neko mačke nake kolje.
Prekrsti se Kraljeviću Marko,
Dozva Boga i Svetu Neđelju,
Pa iziđe iz tog gadilišta,
Svoju da bi ne zaprljo dušu,
Zakorači nekakvim lagumom.
Glas mu reče: link si izabrao
Koji vodi u čudnu odaju,
Tu posmatraj, Kraljeviću Marko,
Pa opričaj šta si ugledao.
Osvrnu se oko sebe Marko,
Oko njega ljepote đevojke,
Ja svaka je kano Ravijojla,
U svakoj su zubi od bisera,
Obrvice morske pijavice,
Milina ih bilo pogledati,
I od srpske vere, i od turske,
I crnijeh kolko ište duša,
A i žutih tu pomalo bješe,
Svaka stoji za svojim pendžerom,
A pendžeri nisu ko u Srba,
Već kroz pendžer svu odaju vidiš.
Zagleda se Kraljeviću Marko
U pendžere jedne cure mlade,
Jedva ima osamnaest ljeta,
A tako joj i na pendžer piše.
Al uđoše do dva Arapina,
Crni vrazi kano đavolovi,
A ona se stade uvijati
Ko beštija sotonska nekakva,
Pa haljine skidati sa sebe,
Osta gola među Arapima.
Sve je ovo razumeo Marko,
Ljubio je i on Arapkinje,
Al kad Arap sedlo na se stavi,
Kleče zemlji kano konjic vrani,
A ona ga đevojka zajaši,
Stade bičem da ga goni crna,
Pa je njega pjena popanula.
Kad se ona malo izdovolji,
Tada priđe drugom Arapinu
(A ovaj se veće razgaćio)
Te mu poče ustima činiti
Što krštena nikad ne bi duša,
A Arap je sve za kosu vuče
I govori samo ou bič jee.
To se beše ogadilo Marku,
Te se Marko rastužio ljuto,
Ne zna kud će, ne zna ni kako će,
Kad na dveri od jedne odaje
On ugleda ikonu od zlata
Sliku Svetog Save i Isusa
I drugijeh slatkih svetitelja.
Glas mu reče: Tu je čet o Crkvi,
Dobro pazi šta ćeš ugledati.
Tamo uđe Kraljeviću Marko,
I srce mu Sunce ogrijalo:
Tamo viđe lepu Gračanicu,
Ravanicu, a i Sopoćane,
I još crkvu Presvetoga Save,
Na Vračaru, usred Biograda,
Kojino smo oteli od Ugra!
Stade Marko od sreće plakati,
Kad ugleda: prazne stoje crkve,
Oko njiju urlaju gomile,
Svi urliču ko vrag da ih ganja,
Sve bi oni zatrli Turčina
I srušili tanke minarete
Sve odavde pa do Carigrada,
Al nit znaju svetog Očenaša,
Niti srpski kano ljudi zbore,
Niti jesu za oštro sječivo,
Il za ata il za koplje ljuto,
Već ko stoka štono samo bleji,
Tako oni njemu izgledaju.
Posrami se potomaka Marko,
Reče sebi: djece ne imati,
To je sreća srpska ponajveća.
Pa kad vide oca črnorisca
Kako drugog črnorisca jaše,
I ugleda presvetog vladiku,
Kako s momkom ko djevojka leže,
I ugleda drugoga vladiku,
Kako leže sa decom nejakom,
I mudroga oca Patrijarha,
Naslednika srpske slave Save,
Kako od tog sve okreće glavu,
Nešto puče u grudima Marku,
Nešto mu se u očima smrači,
Pa on krenu kuda ne videći,
Al ga vihor uhvati nekakav,
Nosaše ga, njemu se činilo,
Tri godine i nekolko dana,
A kada je sebi došo malo,
Nad njime je bila Ravijojla,
I pobratim Toplica Milane,
Sa očima kano krv junačka,
Sve pušeći iz lule hašiša.
Progovara Kraljeviću Marko:
E tako mi Boga i života,
Posestrimo, vilo Ravijojlo,
Neću više probat tvojih trava,
Već s Toplicom pušiti hašiša
Zalivati hašiš rujnim vinom.
Nego meni jedno reci pravo:
Čudan sanak ja sam sada snio,
Ne mogu ga tebi ni ispričat,
Već ispovest dati svešteniku;
Jeste l' u njem išta zaistinu?
Gleda njega Ravijojla vila,
Gleda njega, pa sve suze roni,
I ne htede odgovorit Marku.
Nesta vila u gori zelenoj,
Osta Marko za njom gledajući,
A teško mu beše u grudima,
Pa on dosu pehar hladna vina
I povuče iz lule hašiša.
Te noćice nije spavo Marko.

Pesma napisana za takmičenje
http://vukajlija.com/forum/teme/67825-bolje-rob-nego