Свако је има. Неком је више изражена, а неком мање. У већини случајева на такве ствари не обраћате пажњу и осим у пар изузетака тога постајете свесни тек након што вам неко други каже.
Мој ћале када хода улицом чини неке чудне покрете устима и испушта звукове као да пљује свака 3-4 корака, а не излази му ништа из уста, јер оно, нико не може толико да пљује.
Једна комшиница на крају сваке реченице говори "С'ваташ Е".
Један деда са седим брковима стално дрка у аутобусу. (то је мало очигледнија навика)
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.