Ne baš tako često, ali ipak ponekad, dogodi se da neko na ulici izgubi novčanik, i da ga u isto vreme primeti više ljudi. U početku niko ne kreće direktno prema njemu, svi se ustručavaju, ali sigurno je jedno - neko će ga na kraju ipak uzeti:
Veliki kožni braon novčanik leži ispred pošte, i bode oči svojim elegantnim izgledom: mora biti da je u njemu gomila novca! Možda i neke kartice, uostalom ispred pošte je, sigurno je vlasnik podizao neki novac. Primećuje ga mladić koji je krenuo da plati račune, baba koja upravo izlazi iz pošte, i čovek koji je slučajno prolazio tuda.
Baba:
kreće bojažljivo, nekako se i stidi, već razmišlja da ga vrati, ali šta možeš - penzija je mala, novac bi joj dobro došao..Ili bolje da uzme deset posto koji pripadaju nalazaču, pa da ostatak vrati? A i zašto bi vratila? Pa kao da bi njoj vratili kada bi ga izgubila? A i kaže izreka - što nadješ ne kaži, što izgubiš ne traži, uzeće ga..
Odjednom se preseče i stade, pogleda oko sebe da vidi da li je još neko uočio novčanik sem nje. Spazi onog mladića koji gleda pravo u nju.
Mladić:
Ne mogu da verujem da ga je ovaj ćoravi fosil video! Ko ga jebe, stići ću pre nje, šta će bre njoj pare, trošila je ceo život. Jao kako je debeo, mora biti da je pun para, pa mora i mene jednom da usere!
Oboje ubrzavaju hod, gledaju netremice u novčanik, pa jedno u drugo, mladić već pomišlja da se baci i da ga zgrabi, kad - potrča baba i dohvati ga prva. Mladić u neverici, kako je uopšte uspela da potrči, baba ga drži u ruci i bojažljivo gleda, kad - prilazi onaj čovek babi, ljubazno se osmehnu, uze novčanik i reče:
Hvala staramajko, kako sam samo nespretan! Malo je danas poštenih ljudi kao što ste vi. Ruke vam se pozlatile.
Čovek odlazi žurno, baba ostaje u čudu, mladić ne mopže da veruje kako ih je čovek izlevatio..Gospodin se brže - bolje skloni iza nekog ćoška, otvori novčanik..Prazan. Slika starca i mesečna za gradski.
