Zaboravio si ti mene, praunuče. A pritislo te sa sviju strana, vidim ja, pa reko' aj' da ti se bar u snovima javim. Nije ti lako. Gor' visoko, a dol' tvrdo. Da ti pripovedam kako je meni bilo, možda ti bude lasnije:
Bea novembar 1915., u Peći. Jedemo ti mi neki klot pasulj, sumorna je slika, kiša neka, bljuzgavica, blata na sve strane, kusa vojska u tišini, samo goveda gladna riču. Jede sa nama i Vojvoda Stepa, reč ne progovara. Dobar sam ja sa njim bio još od '12-te, kad'no rasterasmo Turke kod Kumanova. Priupitam, čisto da prekinem muk:
- Je l' mora, Vojvodo, baš preko albanskih gudura? Arbanasi će nam glave doći, a ako nam oni ne doakaju, bez 'leba i po mrazu, sami ćemo skapati.
- Ama, je l' se to ti bojiš, Janićije? - upita on.
- Nije mene stra', Vojvodo, no mi se klizaju opanci - velim ja njemu.
Zasmeja se ona golobrada dečurlija iz ''1300 Kaplara'', nasmeja se i Stepa, a nije mu do smejanja. 'De si ti još vid'o da Kralj, Vlada, Vrhovna Komanda, sva skupština, 'teligencija i vojska jednog naroda napušta svoju Otadžbinu đuture? Dabome da nisi vid'o, nećeš ni da vidiš. I sad se često upitam, da l' je moralo tako? Da l' je to bila hrabros' ili ludos'?
A pritis'o Švaburina ozgo od Beograda, pritis'o Bugarin od Niša, pa nema se kud. I ako pređemo te planinčuge, šta ćemo posle? U tuđoj zemlji?
Ne pitaj me kako sam preš'o Albaniju, ni kol'ko smo u Skadru čekali na ''saveznike''. Ne pitaj me kol'ko sam kila im'o kad stigosmo na Krf. Ne pitaj me ni kol'ko sam boraca sahranio usput.
Al' me pitaj kako uzesmo Kajmakčalan i probismo Solunski front. U neka doba, kol'ko smo brzo prodirali, stigne ti moja pešadijska četa Vrhovnu Komandu na čelu. Prepoznam još s leđa sedu glavu Vojvode Stepe, na konju.
- Pomaže Bog, Vojvodo! - javim se ja, a vidim i njemu milo.
- Šta je, veli, Janićije? Ne klizaju ti više opanci?
- Poznaju teren, odgovorim ja k'o iz topa. Za ovu su zemlju opanci i pravljeni!
Znam ja da ni tebi danas nije lako, i tebe opkolili sa sviju strana, pa još i ozgo pritiskaju. Zapamti samo jedno, praunuče: nema Vaskrsa bez Golgote. Sloboda košta, mili moj.
Aj', u zdravlje, pa se seti Janićija tvoga, makar o Zadušnicama...
Dobar deo života provesti pokušavajući iste zameniti za kožne, lakirane cipele i gradsku kaldrmu. Patiti od krize identiteta; jer opanke smatra malograđanskim, dok ga kožne cipele žuljaju i udaraju u vrh palca.
Samo izlizivanje je ništa više od praznog hoda stazama koje, pored sve želje da ih savladaš, su ništa više no predvorje zamaskirano nekom opskurnom lepotom. Iako toga svestan, on i dalje gaji odbojnost prema manjku noćnih svetala, betona i gledanja krompira sa one strane motike. Sve mu to fali ne bi li sebe repozicionirao kao bitnijeg od običnog seljaka, onog čija je jedina briga da paradajz bude rumen a patlidžan modar.
Za tog istog opanak je smrt. U njemu života nema. Izlizani opanci predstavljaju fazu između cenjkanja i depresije, koja na samom kraju vodi ka konačnom prihvatanja opanka kao životnog saputnika. Ipak, on opanke želi napustiti... po svaku cenu. Pobeći od njih što dalje. Zaboraviti dedine njive i livade. Jelek zameniti puloverom. Zaboraviti bezbrižan život i trampiti ga za nerviranje oko banalnih stvari. Sve to zameniti za svakodnevni prolazak pored "Kolarca" koji nikad posetiti neće. Prodati vola za ručak u "Maderi".
Izlizati opanke znači protraćiti život, ili barem najbolje godine, tražeći sebe tamo gde ti nije mesto. Verovati da gradska beda predstavlja manji jad od ruralne samo iz razloga što veštačko svetlo gradsku bedu nekad obasja. Nekad i obasja, ali uglavnom bije u leđa i ne obasjava put pred kojim je zaslepljen čovek.
