Segment fudbala koji velikom brzinom prerasta u umetničku formu.
*Intervju Žuninja Pernabukana za magazin L'Équipe*
L'Équipe: Žuninjo, drago nam je da ste odvojili deo svog slobodnog vremena za nas.
Žuninjo: Drago mi je da ste me pozvali.
L'Équipe: Žuninjo, krenimo od vašeg stila izvođenja slobodnih udaraca. Naime, mnogi stručnjaci tvrde da ste amplitudama koje lopta zadobije prilikom vaših šuteva, poslednjih sezona u Lionu, hteli da skrenete pažnju na sve veći jaz između bogatih i siromašnih u Brazilskim favelama. Da li vi zaista svojim slobodnim udarcima, da se tako duhovito izrazim, aludirate na klasnu borbu?
Žuninjo: Za početak, ne bih ništa da otkrivam, citiraću Stenlija Kjubrika: "Moć zapažanja je umetnost koja odumire." Svi već dobro znamo Van Bastenovu analizu Komunističkog Manifesta onim čuvenim volejom protiv Sovjetskog Saveza, ali retko ko je zadirao u njegove rane radove, tu bi se i Frojd naradio.
Zato je Siniša vazda bio jednostavan čovek. Kad su ga pitali kako je tako dobro naučio da izvodi slobodnjake, on je odgovorio "Kad sam bio mali, video sam da ne znam da driblam, pa sam zato počeo mnogo da šutiram." :) Za defku naravno plus.
Hvala vam svima, inače defku smislih sinoć dok sam igrao fudbal. Bila je nekako u duhu trenutka. :)
Postaviš etičke kriterijume u životu, napraviš stavke šta-treba činiti, pa ih onda obrneš i kreneš od poslednjeg. Jer ti je dosadno. :)
Usput se nadajući večnom životu jer, majku mu, spisak je dugačak, a treba i na piće sa Pantelom otići! :)
E vidiš o tome nisam razmišljao, ali onom bombom protiv Francuza je verovatno predskazao nešto monumentalno...
Мислим да сам на трагу спознаје идеје коју је Роберто покушавао да пренесе на нас.
Наиме, уопште узев, његов чувени шут би могао бити својеврстан приказ човековог поимања себе кроз векове. На почетку, то беше права линија која је водила до гола, илити саме спознаје. Међутим, лопта, илити идеја, на свом путу наиђе на живи зид, који симболише мрачни средњи век и доминацију хришћанских догми и стављање филозофије у службу теологије, што је свакако утицало на застрањивање, или скретање са правог пута. Е, онда дођосмо лагано до Алигијерија, Ђордана, Коперника који лопти дадоше неопходни подстицај за враћање на прави пут ка циљу, на који ће се она временом и вратити, посредством Спинозе, Декарта, Лока, Хобса, Хјума, Бејкона, а да не набрајам оне који су наступили после. И тако лопта и данас путује, а када ће до гола стићи, не знамо.
Оно што је јасно је то да Роберто Карлос има изразито оптимистичан поглед у схватању човекове природе бивствовања у овоземаљским оквирима. Јер да нема, лопта не би стигла до циља, до гола. Лопта не би спознала своју суштину, а то је да затресе мрежу са унутрашње стране. А шта је човек, до једне лопте која лети тражећи своју мрежу?
Чудни су путеви Робертови...
Ovo ću da stavim na profil.
Evo još jedno pitanje - šta ako je lopta ustvari Zenonova strela?
Добро питање на које је тешко дати одговор. Можда би дадаистички приступ послужио.
Рецимо да се лопта онда зове Владимир (а може и Естрагон) и да лет лопте у ствари симболизује чекање. Чекање гола. Чекање Годоа. Спознаје. Истине.
Ако сада, имајући у виду замишљен концепт, у причу укључимо Зенона (може и Парменида), долазимо до тога да Годо не може да стигне до Владимира. Гол не може да стигне до лопте. Истина до човека. Јер кретања нема.
У том случају, читава моја претходна теорија пада у воду, а јавља се могућност откровења Роберта Карлоса као следбеника Јонескоа и Бекета. Што би донекле објаснило зашто је отишао трбухом за крухом у далеку Махачкалу.
Моје питање је, шта ако је Зенон, ког си поменуо, из Китије, а једина стрела којом се служи је његов полни орган?
Hahahahahaha, primer je za upišavanje! Bravo! Svaka čast! Salutiram!:) +++