Retoričko pitanje penzionera kada se preslišava gde je zab'o neku stvar i sad ne može da je nađe. Naravno, krivci nisu ni opičenost, ni sedamdeset i kusur leta, ni njegova loša sposobnost snalaženja u vremenu i prostou, već antihrist koji jedva čeka da uzme da se sprda sa polu-živim gerontom koji više vremena provede u čekaonici doma zdravlja nego u sopstvenom domu.
-Mama. Mama? Mama!
-Kaži ćero, sine!
-Šta ti je, šta se teturaš po stanu, je l' sve u redu s tobom?
-Ma gde u redu, ništa nije u redu. Zlo bi bilo da sa ove osamdeset dve godine nemam nikakvih problema, to b'značilo da sam davno odapela.
-Pa šta je onda?
-Ma, đavo se igra sa mnom, sakrio mi negde naočare, verovatno sad stoje na sred puta i čekaju da ja prođem pa da me nešto pokupi dok troma pokušavam da ustanem.
-Kakav crni đavo, sad ću ti ja kažem gde su naočare. NIKOLA! Jesi li to opet našao da se igraš sa starom ženom?
-Što vičeš odma, samo smo igrali ćorave bake. Evo baba izvoli naočare.
-Joj, ljubim ga zlatnog šta bi baba bez njega. Jesi ih to na ulici našao? Deder uzmi i za čokoladu, ruke ti se pozlatile.
-Hvala baba i drugi put...
-NIKOLA!
