Ljudi danas komuniciraju uz pomoć mobilnog telefona. Dopisuju se i dogovaraju mesto sastanka, ali se retko obilaze. Ako se neko prevari pa dođe u goste, to je uvek najavljeno, verovatno propraćeno cimanjem, sve to opet preko mobilnog. Teško nas zvuk kućnog zvona može iznenaditi. Nekada je to valjda bilo normalnije. Špartalo se gore-dole, kod ovog, kod onog, pozvoniš pa odmah uđeš jer su vrata već odškrinuta. Gostoprimstvo je zaista velikodušno i promet ljudi u jednom domaćinstvu bejaše veliki kao na evroligaškim utakmicama. Ovo sad nije tako, nego su nam komunikacije savremene pa sve neke internet veze, a opet bezveze.
Ciiin!
- Je l’ to neko zvoni?
- Mora da je poštar…
- Nije poštar, on samo zabaci račune u dvorište…
Ciiin!
- Da nije neka dobra prilika?
- Nije, prilika nikad ne zvoni dvaput.
- Da nisu Mudžahedini? Ako su Mudžahedini, ne otvaraj! Ne znam ko je, pitaj ko je!
- Ko je u pičku materinu?!
- Dragan ovde, komšija pored.
- A vi ste komšija… Kojim dobrom?
- Jesu ovo možda vaše gaće?
- A gle, jesu moje gaće. Sigurno ih je vetar sa žice oduvao… Hvala komšo. Da nećete možda, kojim slučajem da svratite?
Jebiga, ja sam pre uvek obilazio, a i bio sam klinac. I sad kad se komunikacija olaksala, sram me da idem i kucam na vrata. Kontam misle ljudi da je nepristojno; da ne bude mrs u kurac, imas fejs!