Još svega par milimetara do svemira

Čudan ti je to osećaj batice, vrlo čudan, možda čak, i previše. U čardaku ni na nebu ni na zemlji, u nedovršenoj kući Duće Klompara sa pogledom na autoput i tri sestre na Konjarniku dolazim onako sa građevine gde se jebavam sa hiltijima i Ciganima. Bila je to, kako kaže komisija, najjača kokaniđa koja je ovde dospela, a ja tek ušao u virtuelni svet droge. Nema veze, nisam razmišljao o tome, važno mi je bilo samo da se malo opustim. Šmrk, šmrk, toliko je jako da su mi se zenice spojile. U jebote! Mamaa! Lebdim leptepojo! Vidim kuću odozgo, lep krov ima, moram priznati, ali jebote, pa ja lebdim. Okolina mi sve postaje manja i manja.. Aaaaa! TRANS! U glavi mi se neprestano vrti melodija saao roma, babo, babo, sao roma o daje, sao roma babo babo, eeee ederlezi, ederlezi. Ište bre Ganci u kurac više.. Ederleziii.. Aaaa. Opet mi se pojavljuje onaj ganfer što tera one ćurke u filmu Dom za vešanje. Koji sam ja ovo đavo uzeo, boktepita. Prolazim sloj stratosfere. Feliks Baumgartner mi zavidi. Već sam se oprostio i od ćaleta i keve, devojku nemam jebiga. Dužnici, šta ću vam ja, dalje nisam mogo. Reks, jedi samo zdravu hranu i ne daj da te diraju već im kidaj uši. Polako odlazim iz mezosfere, a već mi se polako približava termosfera gde mi mašu astronauti iz svojih spejsšatlova. Gotovo. Mozak mi već trokira, brmmm.. Kraj, hvatam zjale gore. Mislim da sam najusamljeniji čovek na svetu. Nigde nikog. Odjedanput, osećam neku toplinu, iako je sve vreme bilo ledeno. U daljini vidim prve zrake Sunca.
Jutro! Što je najgore, osećam neko gušenje i šamaranje. BAM! BAM! Prekid memorije! Vraćam se u normalu, a neki Ciga me udara lopatom po glavi i vidim Duću Klompara kako se dere nekom na telefonu i kaže da brzo dođu i da imaju polumrtvog čoveka ovde. U tom trenutku, govor mi je blokiran, ali uspeh nekako da mu promrljam u bradu: "Jao, Klomparu pa 'de sad jebote, trebalo mi je još svega par milimetara do svemira!"

Više nije bilo spasa.
DMT