ili tu činjenucu prihvatiš bez pogovora i skrasiš se sa tamošnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici crnih čokolada i živiš tamo zauvek i zanavek, ili pak pubertet provedeš u beskrajnom kukanju o tome kakva je to rupčaga, i kako jedva čekaš da se odatle iščupaš i odeš Tamo Negde, pa se onda skrasiš sa Tamo(Negde)šnjom kurcosatiraljkom Nadom, zaposliš se u fabrici belih čokolada i živiš Tamo Negde zauvek i zanavek.
U moj mali, provincijski grad niko nikada nije dolazio. Verovatno zbog njegove hipnotičke moći jer su pojedinci svratili da napune benzin ili kupe burek i pljeskavicu i ostali ceo život. Ponekad se pitam da li je čika Mile ikada napunio rezervoar tim benzinom, i da li su čika Rade i teta Milica ikada našli svoj burek i pljeskavicu. Kad povremeno odem u taj mali, provincijski grad i vidim benzinske pumpe obuzme me neki strah da će čika Mile sada napuniti rezervoar i zauvek nestati. A moja panika je bila najveća kada me je teta Milica jednog jutra pozvala na domaći burek, tek što ga je izvadila iz rerne. Nećete verovati, čika Rade je baš tada nešto čeprkao oko roštilja i ćumura. Kaže, svrati sine, biće pljeskavice za ručak. Bio sam siguran da su našli ono po šta su došli ko zna kad i da će se već sutra spakovati i otići. Inače, na ulazu u moj mali grad i danas stoji tabla sa natpisom DOBRO DOŠLI U NAŠ GRAD. OVAKO JE KAD SI MRTAV.
Sad sam videla da si ovde sasvim nov. Hocu da citam jos ovakvih stvari, mnogo mi se svidjaju ove prve dve!
Pu, pu, posrale te kokoske! (Tako u mom malom gradu kazu babe kad pohvale neko dete, da ga ne ureknu) ;)
Свиђа ми се ово. Добро дошао на сајт и само цепај. :)
Елем, да прозборим и ја коју о овоме, пошто сам и сАм живео у малом граду. Мало шта ме везује за тај град. Да тамо немам један део породице и неколико људи које волим, не бих никад одлазио тамо. Док сам живео тамо, једва сам чекао да побегнем. Да ми није било тих пар људи са којима сам могао да се изолујем од жгадије, мислим да бих полудео, или бих завршио као један наркоман по имену Манта, који је побегао једно време из града и није га било док га није нашла полиција. Али добро, он није имао ни друштва, а фактички ни породице.
Сваки пут кад бих напуштао град, било куда кад бих ишао, осећао сам као да поново дишем.
Кад сам га једном напустио, недостајали су ми сви које сам волео. Недостајало ми је старо друштво, а чак и људи из средње школе с којима се нисам толико дружио. Онда сам временом сконтао да постајем бољи и да се развијам, а сваки пут кад бих срео неког од тих познаника из средње школе, осетио бих све већу дистанцу између себе и њих. Не због тога што се не виђамо, већ због тога што су... Исти. За 5 година се нису нимало развили, нити напредовали. Причају о истим стварима као у средњој, имају исте ситне фасцинације, понекад видим ко је са ким у вези... И помислим, зар не би требало да ти критеријуми расту с годинама, а не да опадају? Неки који су имали какав-такав критеријум, сада су са најгорим шљамом у ''срећним'' везама, можда ће и да се узму. С друге стране, кад погледам себе и девојке с којима сам хтео да будем (а и био), укапирам колико су ми сада јадне и запитам се како сам низак ктритеријум ТАДА могао да имам.
Сваки пут кад одем тамо, све више ми је жао неких људи. Изузев оних неколико због којих долазим, оних који су ми помогли да не флипнем док сам живео тамо.
A kako bi bilo da ti sam uradis nesto i pomognes tom "malom provincijaskom gradu"? Odes u veliki grad (pf, sta je to veliki grad), obrazujes se, vratis u svoj grad i pokusas ti da mu pomognes. Kako god, samo da bi ga probudio iz te ucmalosti. Najlakse je sedeti i kukati. Ustvari, kad nas te to resava tako sto odes u veliki i tamo kukas na svoj grad. Sta bi se desilo kada bi se svi preselili u Bg? Ili u NS? Ajde sve lepo da prodamo Albancima ili kome god, pa da se suzimo na Bg pasaluk. Da li bi vam se to svidelo? Ili biste posle kukali kako je deo drzave "nepravedno otet"?
Trenutno studiram u Bg-u. Iskreno, nema mi nista lepse nego kad pobegnem iz one guzve i dodjem u rodni grad. Nema mi nista lepse nego kad prodjem svojom ulicom i vidim sve drugove iz detinjstva. Kada pred bozic osetis miris sveze ispecene prasetine duz cele ulice. To je nesto sto ne moze da se kupi.
Jeste, tesko se zivi. Ali bezanjem od problema, resenje se nece samo pojaviti...
@Dukka
Sto si zapeo, pa vidis da covek cepa atome ko zna gde. To ne moze da se radi u provinciji, jedino ako ne cepa atome po kucama sto rece ovaj poon moon
Ја сам размишљао о томе.
А онда се сетио мајке која ни после 35 година вредног и одговорног рада на одговорној позицији није могла да добије стан од града, а станове је издобијала свакаква стока. Онда сам се сетио како ми је наставник енглеског из свог џепа финансирао такмичење, јер школа и општина нису хтеле да дају ни динар. Па сам се сетио како општина није хтела да ми да простор да вежбам с бендом, а имали су простор и давали га фолклорном ансамблу, пошто за другу врсту музике нису чули. Што је најбитније, сетио сам се поремећеног система вредности, кад ти се смеју што читаш књигу у парку, свираш, бавиш се креативним стварима, пишеш итд.
Не да нећу да им помогнем, него ћу сваки пут све више да их жалим кад будем видео колико пропадају са својим ''напредним'' ставовима и животом у микросвету.
Част изузецима, наравно.
U ovoj situaciji se apsolutno slažem sa svim što si rekao Džimi. Ja na žalost još nisam pobegao iz svoje zabiti i od retardirane žgadije oko mene, tako da sigurno znaš koliko sam isfrustriran zbog toga. Čisto da ti dokažem da nisam uvek protiv tvojih stavova kao što si umislio.
Autoru naravno čestitam, pun pogodak.
А онда се сетио мајке која ни после 35 година вредног и одговорног рада на одговорној позицији није могла да добије стан од града, а станове је издобијала свакаква стока. Онда сам се сетио како ми је наставник енглеског из свог џепа финансирао такмичење, јер школа и општина нису хтеле да дају ни динар. Па сам се сетио како општина није хтела да ми да простор да вежбам с бендом, а имали су простор и давали га фолклорном ансамблу, пошто за другу врсту музике нису чули. Што је најбитније, сетио сам се поремећеног система вредности, кад ти се смеју што читаш књигу у парку, свираш, бавиш се креативним стварима, пишеш итд.
Не да нећу да им помогнем, него ћу сваки пут све више да их жалим кад будем видео колико пропадају са својим ''напредним'' ставовима и животом у микросвету.
Част изузецима, наравно.
Џими
Amin!!!
Zanimljivo.
+