Rupa nad rupama. Gora nego ona četnička gde je pevačica obdarenija bradom više nego gosti. Najraznovrsnija klijentela posećuje ovaj objekat od suštinskog značaja za stanicu. Od tetkice iz tvoje osnovne koja tutka duvan i rizle, do lika koji po autobusu proklinje Hafnafjordur i učenike specijalnog odeljenja tehničke škole koji nastupaju u 2. azerbejdžanskoj ligi.
Pogledom na trošne zidove shvataš šta to znači prljavo bela boja. Kroz oveću rupu može se videti Moldavka koju ne dotiče što je vidiš dok obrađuje debelog brku sa flajkom vinjaka u ruci. Ispostaviće se tvog vozača. Konobar radi, pored regularnog, i posao kuvara, pevačice, perača suđa i nosača kofera. Najčešće sedokos, izgužvane košulje i žutih brkova, koji još imaju tragove duvana Jugoslavije.
Mesto gde možeš Đavolu da prodaš dušu, gde možeš i da kupiš par komada. Predstavnici svetske zdravstevene organizacije sumnjaju da tu još egzistiraju kuga i velike boginje. Polno prenosive bolesti se dobijaju u dodiru sa vazduhom. Da, može da se dodirne. Bolje odvesti komšiju ovde i ostaviti ga, nego ga zvati u lov. Lou kost karta do toksikološkog odeljenja.
- Kelner, alo! Dodži vamo!
- Da.
- Kakva je ovo kafa?! A?!
- Domaća.
- Vidim. Sastrugao si sa džezve od prekjučerašnje ture i podgrejao?! Je li?!
- Pa moram da pitam kuvaricu.
- Alo, nemoj da me zajebavaš! Samo ti radiš ovde! Nego, aj ti meni daj flajku rakije. Onu od 200 dinara!
- Od 200 dinara? Imam neku, maturski rad učenika hemijske škole, generacija 67.
- E odlično! Pusti na onu kutiju Daru Bubašvabu i kvit smo!
