Kako da vaspitavam tuđu decu kad su moja ovakva?

Pitanje koje postavlja roditelj, kojem opis posla predviđa rad na uzdizanju tuđe dece. Pa, 'ajde, kad ga postavi samom sebi u nekom monologu na temu "Bože, šta mi je ovo trebalo" i nije tako strašno. Ali kad ga postavi tebi? Uf, to nije prijatno.
Ti si trebao biti oličenje svega što je primerno. Vredno radiš, učiš, čuvaš školski inventar i nevinost do braka, a pritom treniraš stoni tenis i sviraš violinu. Član si Crvenog krsta, Jazasovac i dobrovoljni davalac krvi. Ali ne! Ti si odabrao liniju najjačeg otpora. Školu si ižvrljao sprejevima, pušiš neke čudne cigare i piješ nešto što ni tvoj otac ne pije. Deviza ti je "To što meni treba, to nema u knjizi, jer život se ne uči, život se živi". Izmakao si kontroli i svojih roditelja i društva i svih institucija. Jel' takvom propustu kvazi pedagoga sa diplomom državnog fakulteta treba ostaviti dete? Ni u ludilu. Pre će ga pustiti niz stepenice nego tebi u ruke.

Negde na nekom roditeljskom sastanku...

- Mitrović!
- Ja sam njena majka.
- Gospođo. Vaše dete je socijalni slučaj. Kralo je krede u kancelariji na očigled svih. Ja razumem da neko krade zato što nema, ali ovo je patološki. Ovo je čist hir i to se mora najstrože kazniti. Pa dobro, ima li to dete oca?
- Naravno da ima.
- Pa gde je?
- Na lečenju bolesti zavisnosti. Ostavlja alkohol.
- Lepo Boga mi. Vama ne treba dati ni cveće da čuvate, kamoli decu da vaspitavate.
- Kad smo već kod cveća gospođo, jel' to mislite na oni saksiju u koju je vaš sin pišao pošto se prethodno kupao u gradskoj fontani? Evo, imam snimak ako hoćete da vidite...
- Pa znate... To je... Ovaj... Nisam... Opomena razrednog starešine će biti dovoljna. A onom malom ću da opštim s majkom samo da mi dođe šaka...