Danas nije lako bit' normalan, a bit' nenormalan je još teže. Najlakši način da postaneš nenormalan i pođeš u pičku materinu je - da počneš da pišeš pjesme.
Vozim ti ja sinoć 2 momka (taksista sam), pretpostavljam da su studenti, šta pretpostavljam, siguran sam, i priča jedan drugome kako je sinoć bio s đevojkom, i ispratio ti on nju kući (da joj uđe vrući). I kako bijaše kasno kad se on vr'ća' kući (oko 4 saat ujutru), veli on "Taman Sunce počelo da izlazi, i śednem ti ja na klupu i napišem ti pjesmu.". Ja dalje nisam moga' da slušam a još je nastavio da laprda. Bi mi milo da znam da nisam sam koji nije normalan, ali me je ovaj baš zajeba'. Realno i očekivano bi bilo da posle rastanka s đevojkom pođeš ili pivo da popiješ, ili kući da ga izdrkaš, ali ne, ovaj lik je naša' na jadnu 'emi'sku da se izdrkava.
