Izvor mesa za barem jednu ćevabdžinicu u svakom mestu, barem na osnovu gostiju, kojima je to prvo palo na pamet kad su zagrizli pljeskavicu iz iste. Ponekad je dovoljno samo ugledati radnicu i njene zanosne brčiće i zaključiti da su svi njeni proizvodi od čiste keretine. A ko tamo kupi da jede, rizikuje da ga u društvu tretiraju kao kućnog ljubimca. Naime, prvo laju na njega, pa mu "zadaju" proste komande, a ako stalne mušterije čak nauče da daju šapu
-E, brate, gladan sam k'o pas. 'Oćeš sa mnom do Garija na pljesku.
-Jeste pa da zalajem sutra. Neka hvala.
-Ma jeste, samo da ih ne prave od kerećeg mesa. Ja idem a ti kako oćeš.*Isti lik sutradan opet uživa Garijevu pljeskavicu*
-Uu, Lesi, pa ti možda naučiš i šapu da daješ jebote zec.
-Ne kenjaj.
-Šta da ne kenjam!? Jel' znaš onu lutalicu što šetao od kuće do kuće i jeo ostatke od ručka?
-Znam Flokija, šta s'njim!?
-Pa, jel' si ga video u poslednjih nedelju dana?
-Auuuuuuuu jebote. . .
