Ključ koji upane u čupave, kožne, plastične i metalne zajebancije i izgubi se međ njima k'o Palma u kurtoaznom, ili uopšte smislenom razgovoru. Nose ga uglavnom dokone devojke kao javni dnevnik i izveštaj o dosadašnjem životu. Kače na njega sve, od glave svoje omiljene plastične kurve, čitaj barbike, preko kurtona, nosioca prve jebačine, do buđave čarape koju joj je ON ostavio za uspomenu i dugo sećanje, one kobne noći kad ga je gađala pikslom. I parče piksle. Tu su i mede, kuce, mačići, pačići i ceo zoološki vrt krznenih životinjki i ostalih živuljki koje se spominju uglavnom u deminutivu ili nekoj degeneričnoj formi hipokoristika. Ne izostaju ni gumeni ramovi napunjeni slikama, kao da ih u novčaniku nema dovoljno, gipsani izliv Ostroga međ stenčugama, privezak u obliku ključa (dobronamernog čitaoca molim za pojašnjenje ove ideje), pramen njene plave, crvene, crne i smeđe kose, mini japanka sa letovanja u Budvi i masa ostalih čudnih oblika čiji format moj mozak ne podržava.
- Pridrži mi torbekaru, viteže moj, da povratim krv u ovu šlog ruku, jebe me od celodnevnog ljuštenja karfiola.
- Devo jedina, za tebe sve na ovom svetu. Al' u ime sise tvoje, a ljubavi naše, reci mi zašto sirovine za otpad vučeš u ovoj torbici, nit smo grinpisovci, pa da nas je briga, nit smo u tolkom kurcu da skidamo poklopac šahti po gradu.
- Ai, zaštitniče, samo sam ključeve i mobilni stavila, ne znam o čemu govoriš.
- Mila, ili je mobilni pravio Rus, u kom slučaju te ženim, ili si ti kako ja vidim sastavila vizuelni podsetnik svih stvari zbog kojih ja ne vadim mač iz futrole na tebe. Sad paljba kući, i da vratiš mlađoj sestri taj hulahop što ti ta govna pridržava.
Jesam čitalac, jesam dobronamjeran ali stvarno ne mogu da ti pomognem.