Odnos dva poznanika koji se mogu nazvati i prijateljima u određenim situacijama. Ne uvek, ali ponekad mogu. Deo su iste šake, ali nisu uvek zajedno. Samo kad prigusti, kad jednom zatreba, a drugi može, onda se udruže za bilo koju delatnost - od preciznog pinceta hvata za fine radove do silne čvrstine pesnice za iznošenje dijalektičkog stava neslaganja sa protivnikom.
Ne traži me za nevažno, a kad ti bude tvrdo sam ću doći.
- Kume, kakav si sa onim tvojim školskim?
- Nismo se čuli par godina, što pitaš?
- Sin mi ide na fakultet gde on radi, a nikako ne može proći jedan ispit iz druge godine.
- Pa kod njega?
- Kod njega, ali ako se niste čuli...
- Ne brini, mi smo ko palac i kažiprst. Kaži malom da ga sutra čekam u kabinetu profesora. Nek' ponese onu tvoju breskvu.
- Koliko da ponese?
- Koliko te nije sramota da daš.
Ima toga, ne družimo se, ne žderemo jedan drugom po slavama al smo uvek dobri kad ustreba.
Valjda se ljudi užele jedan drugog, to ti je isto kao poređenje rudarskog gradića i naseobine gde se sastaju traperi. Vidiš, dalo bi se napisati štogod na tu temu.