Na potpuno iskren i autentičan način.
Niko ne gleda porniće radi nekih kulturnih pretenzija, tipa da se kulturno uzdiže, da postigne neke ciljeve u smislu podizanja opšte kulture i tome slično. Isto tako, niko ne jede eurokrem iz nekih viših i indirektnih ciljeva, niti gleda na njega kao na neku gastronomsku profinjenost.
Svi porniće gledaju zato što im se gleda, onako baš iskreno i autentično. I baš po svom istinskom autentičnom ukusu i biraju koje porniće će gledati. Na isti način pristupaju i žderanju eurokrema... iskreno, gotovo naivno... Potpuno autentično.
E sad, šta je poenta ove priče?
Poenta je, da je blago onim ljudima, koji neke druge, vrijednije kulturne sadržaje mogu konzumirati na isti način kao porniće i eurokrem... Dakle, zato što ih to istinski zanima, vuče... čak su navučeni na to. Ono... jebeno ih zanima, šta će se desiti na 1469. stranici "Rata i mira", a ne tjeraju se da čitaju to da bi bili obrazovani. Deru "Rat i mir" ko porniće i eurokrem.
Volio bih da sam takav za neke stvari, ali nažalost nisam. Često se tjeram da gledam neke dobre filmove, da čitam neke dobre knjige, jer eto, znam da "valja se", znam da ću iz njih nešto pametno naučiti, znam da ću proširiti vidike, znam da ću možda steći neke dodatne vještine, i bolje poglede na svijet... Ali ipak, činjenica je da se pomalo tjeram na sve to. Ne zanima me uvijek baš toliko. Nekad me stvarno i zainteresuje, ali uvijek ima i doza tjeranja. Toliko o meni...
A opet, zavidim onima kojima je sve to ko pornići i eurokrem.
