Ono što će neki pametnjaković uvek izreći u apsolutno pogrešnom trenutku, kada ste najsvesniji toga da se iz određene situacije ne može izroditi ništa dobro.
Devetnaesti put padneš na kolokvijumu iz histologije, gubiš uslov, i u stilu pobesnelog Maksa izlaziš iz kabineta, ispred te sretne debeli feminizirani Miško (koji je to odavno položio ali čeka profesora da se nešto konsultuje), i sav usplahiren te pita šta si uradio. Odbrusiš mu da si opet pao, dok pališ cigaru, a on ce na to, gotovo sa suzicom u oku (i toplom vlažnom rukom na tvom ramenu): ''Pa nemoj da se sekiraš, položićeš u januaru, iiiiha, ima vremena. Na kraju krajeva ko zna zašto je to dobro.''
Ubijaš Miška golim rukama i sahranjuješ ga u dvorištu.Tri dana pred dugoočekivani odlazak u Indiju dobijaš mail u kom ti javljaju da sa tvojim papirima nešto nije u redu i da ćeš ''morati da odložiš putovanje za neki drugi termin''. Znači bez ekipe, znači ne zna se kad, znači možda su iskopali onu kaznu za napad na službeno lice koju je strika Dragan zataškao, kad si pljunuo pandura na natprošlom beerfestu. Besniš i plačeš po kući, zoveš sve ljude koje poznaješ (abecednim redom) ne bi li ti neko pomogao, a tvoja baba te sažaljivo gleda i na vrhuncu tvog ludila kaže: ''Ajde more sinko, pušti to sad nego knjigu u šake. Umesto da se ženiš ti našo u Indiju da ideš, da te Indijanci kindapuju. Viiidiš šta se sve dogadja, poluuudelo sve! Ko zna zašto je to dobro!''
Ubijaš i babu i sahranjuješ je pored Miška.
iskreno nisam ni procito al evo ti plus za ovoliko pisanje