To je nešto što prosečnog našeg čoveka iz naroda pogodi bar jednom u dovoljno napaćenom životu ispredenom kreditima, dugovima, veresijom kod lokalnog trgovca, ne daj Bože lizingom i mnogo vlažnim-vremenom-za-maline dok gleda reklame domaćih televizijskih kuća gde su svi lepi, pametni, gde se jedu skupe stvari profesionalno sortirane u nove neokrnjene tanjire od strane plavokose domaćice koju ne brine što mlađe, takođe plavokoso dete kuti zbog dijareje, a starije, takođe plavokoso i plavooko ne pati od hroničnog prljanja bele odeće koje ta ista slobodno daje đeci na fudbal jer ima pri ruci veliki broj tajdova i merila, ali ne, njoj to nije problem jer njen stariji sinčić ide na časove flaute ili klavira i ne brine da li će mu se istrošiti baterije na kineskom sintisajzeru, niti se brine što najstarija kćer dolazi kući pijana posle degradiranja ljudskosti u lokalnoj kafančini jer joj je hemičarka ostavila dvojku... Ne, važno je da nas oni gledaju kroz baš male ekrane odišući životom, zdravljem, mirisom alpskih proplanaka umesto mirisom ustajale alpse kobasice, ali to je nevažno...
