Sleng za boga i batinu u zemljama brdovitog Balkana. Najčešće skorojević i mufljuz koji se na mufte uvalio jer je bio podoban nekoj strukturi pa sada vedri i oblači, muze silovito a grabi bahato. Iz opanaka i ručno zakrpljenog gunja, uskočio u firmirano eleganci odelce, vodeći se krkanskom maksimom: "što se više žabarski kreator, šupakmeraklija hefta u rčminu, i što je skuplje - odelce ima veću vrednost." Preko stomačine pustio kravatu kao kastom-mejd belu trkaću štraftu preko haube VW Bube, a na nožurde, sviknute na gumene opančiće, natakario uglancane cipele, ali samo sa šiljatim vrhom lebgajeb'o. Dosta stvari se može uraditi za tridesetak srebrenjaka, pa i od zabagrelog kokošara napraviti iluziju gospodina...
Od sveg tog perja i šljaštiluka, kravata ima najvažniju evoluitivnu vrednost, kao bodlje u ježa, brzina u antilope i oko u sokola. Kravata-totem koji ima magijsko dejstvo u očima našeg sveta: "propisno se utovi, prevuci kravatu preko stomačine, malo laži i smeškajući se izreklamiraj porcelansku protezu, rukuj se sa seljacima, ispeci vola i povedi trubače - i voala - uspeo si u životu!" A naš svet, od Turaka preko Austrougara i najvećeg sina naroda i narodnosti - Tita, uduvek je, i pored lažne želje za kurčenjem i traženjem slobode, oduvek je krišom i želeo tiranina, delomično jer voli da se samosažaljeva, a delomično jer mu je sama institucija demokratije oduvek bila nakaradna: "Pu, ko će sada misliti svojom glavom?!" - oduvek je bilo lepše biti ovčica, ali ovčica lažno nabeđena da je neki uber zajeban predator - jer, složićeš se, lepo je i živeti i u nabeđenju zajebanosti.
A institucija govnjive motke i kuke i motike postoji kod nas samo u slengu i bajkovitom predanju "kako je nekad, nekome popizdilo, uzeo motku pa Bećir Agu po leđima pešest puta... nakon toga je postao najveći jebač u kraju, seljančice se straobalno ložile sa njega, neki Saša Matić-Filip Višnjić sklepao par pesmica o njemu pa ih na prelima u G-duru cepao na bis... trala la... trala la..." Veoma lepa uspavanka narodu koji se odvajkada kurčio slobodom, a nikad nije stvarno voleo gledati uspravno. Navik'o je da šuti i skuplja mrvice sa stola vlastodržaca, kako se koji smenjuje u jahanju zadružne kobile. Oduvek je očekivao tiranina da mu te mrvice baci, nekad je to bio Nemanjić, nekad Ismail Aga, a naposletku kravataš je došao kao uglađena i modernija verzija viševekovnog poriva za proživljavanjem Štokholmskog sindroma. Vremena prolaze, ali naš narod i dalje ne poteže tu dugo spominjanu govnjivu motku, a ta dugo obećavana kuka i motika se dižu kao ćuna već četrdeset dana umrlog stogodišnjaka - jebiga, lakše je oduvek bilo skinuti gaće i naguziti se, biti u ulozi jebača je ipak malo zahtevnija rabota. Kravataš to dobro zna, ipak je on "narodski čo'ek".
