Laki

Stigao je hladni januar. Sneg je prekrio sve što je mogao. Tri dana nisam izašao iz kolibe u kojoj sam zivim sa svojim psom. Zovem ga Laki. Sam sam u kolibi već 22 godine. Majka mi je umrla tada, a otac dve godine ranije. Oni su mi bili sve što sam imao. Laki mi je bio jedina svetla tačka u životu, otkako sam ostao bez roditelja. Pronašao sam ga ranjenog u šumi, kada sam išao u lov. Ležao je u snegu sa polomljenom nogom. Krv iz noge je tekla niz sneg, koji se topio pod njenom toplinom. Isparao sam veliki stari šal koji sam nosio na sebi i sa njim zavio Lakijevu nogu. Osetio sam bol i patnju u njegovom cviljenju, ali srećom je preživio. Brzo sam ga odneo kući i stavio na svoj stari mali kauč. Naložio sam vatru u šporetu. Vidio sam da mu je već bilo bolje. Od tada je redovno išao sa mnom u lov i pomagao mi ako uhvatim plen. Nakon tri dana u kolibi sa malo hrane, došlo je vreme da idemo u lov. Prošlo je već tri godine otkad sam pronašao Lakija. Uzeo sam očevu pušku i stavio je preko ramena. Gazio sam kroz duboki sneg, a Laki me je nekako pratio. Jutro je bilo veoma hladno i pomalo maglovito. Nisam se puno nadao da ćemo nešto uloviti. Nakon pola sata čekanja ugledao sam jelena. Naciljao sam ga i opucao. Od pucnja sam pomerio nogu unazad i okliznuo se na poledicu koju nisam primetio. Pogodio sam jelena, ali to nije više bilo ni bitno. Ležao sam sa slomljenom nogom, kao Laki pre tri godine. On mi je prišao sa cviljenjem i počeo da me oblizuje. Iscrpljen, tri dana bez skoro pa nimalo hrane, nisam imao snage da se pomerim. Laki je stojao kraj mene oko deset minuta, a potom je krenuo da luta okolo. Gledao sam kako mi polako nestaje u daljini i magli koja je bila sve gušća. Zaklopio sam oči i polako utonuo u duboki zimski san.