Aleksandar Lekso Saičić je čovek koji je pokazao da kombinacija samuraja i katane baš i nije nepobediva. To je uradio tako što je jednog od najveštijih samuraja tog vremena poslao tamo gde idu mrtvi Japanci.
U rusko-japanskom ratu 1905. godine Saičić se kao dobrovoljac iz Crne Gore borio na strani Rusa i tu je naišao na tog nesrećnog samuraja koji je smatran za nepobedivog. Pošto su u to vreme Crnogorci još uvek mislili da su Srbi on ga je iz inata pozvao na dvoboj i skratio ga za glavu. Rusi su ga za taj poduhvat nagradili gomilom ordenja koje mu je žena kasnije svakog jutra redovno prebacivala sa pidžame na odelo a uveče ih ponovo kačila na pidžamu.
"Pošto su u to vreme Crnogorci još uvek mislili da su Srbi on ga je iz inata pozvao na dvoboj..."
Ahahahaha, urnebesnoooooo! Evo ti osam pluseva za ovu foru!
Nije baš iz inata,nego je japanski komandant tražio da se neko iz ruske vojske pošiba sa njegovim šibadžijom.To je tad bio običaj ratovanja.Lekso se tu javio prvi..jer,okleN je on da ne bude prvi junak:) evo i pjesma o tome..u najboljem mitomanskom maniru:)
„Lekso bješe po prirodi sila,
Pa ga lako škola naučila.
Vojnu školu on je naučio,
S mačevanjem on je prvi bio.
Bog ga za to bješe obdario,
Car Nikoli dosta mio bio.
U hiljadu i devetsto pete,
Kad se Japan sa Rusijom srete,
Lekso stupi kao dobrovoljac,
kao svaki stari Crnogorac.
Ruskoj floti zapovjednik bješe,
Na Pacifik borbu započeše.
No, pre borbe što je otpočela,
Rusima je knjiga doletjela.
Od japanskog admirala Toga,
Koji piše al’ ne moli boga.
Sa knjigom se megdandžija traži,
Pa ti odmah svoj armiji kaži.
Roženstvenko knjigu objavljuje,
Na knjigu se junak osmjehuje.
Pa on čeka ko će da se javi,
I da vidi ko je junak pravi.
On mislio da se Kozak javi,
Admiral se puno iznenadi.
On pred sobom vidi srpskog zmaja,
Od Berana junačkoga kraja,
Hrabrog Leksa, kome nema ravna.
Priđe Lekso, zdravi Admirala
I ovako njemu progovara:
Gospodine, silan Admirale,
Ja sam Srbin, rodom na Balkanu,
Vaš sam vojnik, onda Lekso planu,
Ja ću stati hrabro na megdanu.
Na megdan ću Japancu da pođem,
Sa megdana zdravo ću da dođem.
Ako Bog da i sreća od Boga,
I mojega mača svijetloga,
Japancu ću ja odsjeći glavu,
Pa je poslat stolnom Petrogradu,
A na ruke slavnom ruskom caru,
Slavnom caru, Nikoli Romanu.
„Zbogom”, reče Admiralu,
Pravo ode ka megdanu,
Gdje ga čeka megdandžija,
Od Japana ljuta zmija.
Njih gledaju obje vojske,
Vojna sila nije šala,
Sa dva vrsna admirala.
Kad na mjesto Lekso stiže,
Priđe njemu malo bliže,
Pa mu nazva milog Boga,
Pogleda ga kao svoga
I reče mu vrlo tiho:
„Red je da se pozdravimo”.
Jedan drugom tad pođoše,
Lijepo se rukovaše
I na svoja prava mjesta
K’o junaci hrabro staše.
Za sablje se dohvatiše,
Jedan drugom poletješe.
Ko’ orlovi udariše,
Jedan drugog obletješe,
A sablje se zavitlaše,
Prema Suncu prelivaše.
U plamen se one dale,
Pa su rane izazvale,
Al’ su rane vrlo male.
No Japanac malaksa je,
Na megdanu zaostaje.
To je Lekso primjetio,
Kuražni je odmah bio,
Pa se juriš pojačao
I Japanca savladao.
Desnu ruku teško rani,
Pa ne može da se brani.
Lekso oštrom sabljom manu
I Japancu skide glavu.
Zavi glavu u jagluku,
Pa je nosi ko jabuku.
On se vrati u logoru,
U malome tome dvoru.
Admirali tad’ ustaše,
Zmaju Leksu čestitaše.
Roženstvenko ruke širi,
Pa svog borca on zagrli.
Poljubi ka kao brata
I heroja toga rata.
Nasta pjesma i veselje,
Sve do rujne zore bjele.
Leksu ime mijenjaše -
Murovcem ga sad nazvaše”.
Čuo sam i ja za ovaj slučaj, al' mi rekoše da je samuraj izašao kao pobednik.
Inače su Rusi prilikom potpisivanja mira zaboravili da pomenu Crnogorce u ugovoru, tako da je Crna Gora zvanično ostala u ratu s Japanom. Što nikad nije ispravljeno. :)
Ima više verzija. Po jednoj, Lekso ga je skratio za glavu u trenutku tradicionlnog naklona samuraja. Nešto mi se čini da je ta verzija najverovatnija. Ali nikako ne treba potcenjivati ljude odavde, jer balkan nema ko nije gazio... samuraj je samuraj, ali je i Lekso imao prakse koliko volite...
Primer s ordenjem je super +