U gradu gde ima mnogo ljudi pa "cena" coveka opada. Raj za licemere ljigavce,ljigavac i pizde! Mozes zajebati 50 ljudi i poceti iz pocetka, za razliku od sela, gde ako je tvoj deda ukrao komsiji kokosku pre 40 godina celo selo zna iz kakve si porodice i istu kletvu ce imati i tvoji unuci...

Sa druge strane gradjani su "civilizovaniji" i ne blenu kad vide dobra kola, ribu u dopicnjaku i ne seljace se tako cesto!

Cast izuzecima

Koliko puta se desi na ulici, u gradu, da se nekoj osobi pokida kesa, ispadne sve i niko ne prilazi da pomogne? Koliko puta se desilo da odlete neki vazni papiri nekome iz fascikle i niko ne hvata iste da ne zavrse u blatu ili sta vec? A koliko puta se desilo da neko padne pred vama i trazi pomoc, a vi ga iskulirate i prodjete!?
Zurim na autobus, vec kasnim, imam jos 200m do stanice, vidim ga... Iz zgrade u izgradnji izlazi covek, ofucan, beskucnik, pada na zemlju i, kao u ropcu, dize ruku i tiho zapomaze. Bio sam jos 15ak metara udaljen, pre mene pored njega je proslo troje ljudi... i samo su prosli. Dodjem do njega, uzmem ga ispod ruke... Boze, nema ni 40kg u njemu! Dizem ga polako, on me pogleda, kad pena mu udarila na usta! Oci razrogacene, fiksirane na mene kao nisan! Prozborio je: "Pomozite!" i oborio glavu. Drhti. Ja ga podignem, osovim na noge. Pogleda me jos jednom, jos vise izgubljeno i... ne mogu opisati. Uverim se da moze da stoji, otrcim na bus. Osvrcem se, on stoji. Pa onda krene, stane, krene... Ulazim u bus, prolazimo opet pored tog mesta - a on se opet spotakao, pao na haubu nekog prakiranog automobila. Verovatno je opet zapomagao, a ljudi prolaze... i samo prolaze. Razmisljam, grize me savest sto mozda nisam jos nesto uradio. Mogao sam ici sledecim busom, odvesti ga do bolnice mozda...
Imao sam neke probleme u glavi do tada, neke svoje trzavice, ali ovo me nagnalo na razmisljanje.