Ovo je ime koje je od milošte dato ustanovama koje se bave " lečenjem " psihičkih bolesnika.
Nije egzaktno utvrđeno, ali se predpostavlja da su to ime dobile po jednoj gljivi istog naziva.
Ako vas zanima zašto sam lečenje stavio pod navodnike pročitajte objašnjenje u primeru.
Sredinom dvadesetog veka neki psihijatar želeći da dokaže nesposobnost svojih kolega koje su radile u ludarama izveo je eksperiment u kome je slao potpuno zdrave mlade ljude na pregled kod tih " stručnjaka " sa zadatkom da kažu kako čuju neke unutrašnje glasove. Svi odreda su dobili dijagnozu ŠIZOFRENIJA.
" Stručnjaci " su tu dijagnozu davali samo na osnovu njihovih reči.
Zanimljivo je to da su " pravi " bolesnici u tim ustanovama prepoznali normalne uljeze misleći da su novinari ili špijuni.
Posle objavljenih rezultata eksperimenta " stručnjaci " su bili uvređeni pa je usledio novi eksperiment. Da bi im dokazao da su nesposobni isti doktor im je rekao da će u sledećih nekoliko meseci kod njih poslati jednog ili više svojih dobrovoljaca i da oni neće moći da ih otkriju.
Desila se zanimljiva stvar. Plašeći se greške " stručnjaci " su tridesetak ljudi proglasili potpuno zdravim.
Tu dolazi najzanimljiviji deo. Vođa eksperimenta nije poslao niti jednog dobrovoljca da provocira doktore.
Pročitavši ovaj članak slatko sam se nasmejao tim doktorima, ali kada sam malo bolje razmislio došlo mi je da plačem jer sam pomislio na hiljade upropaštenih života u tim ustanovama koje su do skora služile kao poligon za najstrašnije eksperimente sa mozgovima onih koji su tu došli po pomoć.
Svaka čast Nešo, oduvijek sam bio protiv psihijatrijskog pristupa liječenju mentalno oboljelih. Činjenica je da mnogi od njih postanu još luđi nakon što ih tamo smjeste. A baška šta su sve ljudima radili, lobotomije, elektrošok terapije, vezivanje za krevet.
Što je najgore sasvim normalnog čovjeka mogu proglasiti ludim ako podržava neko manjinsko mišljenje.
Postoji i film o onoj novinarki koja je htela da obelodani istinu i ušla tajno u ludaru. Izašla je stvarno bolesna.
uz duzno postovanje palac dole..postoji medicinska nauka koja pomaze ljudima...koliko je samo psihicki oboljelih izaslo sa psihijatrija potpuno zdravi....zloupotreba ovoga kao i zloupotreba svega je za svaku osudu...
Imala sam priliku da odgledam dokumentarac o stanju bolnice u Toponici (nesto kao "nekad i sad"). Tuzno, veoma tuzno.
Najgori deo je usledio kada su nam se uzivo obratili pacijenti koji su u vreme snimanja (faza "nekad") bili pacijenti. Naravno, njihove reci su bile teze od filma.
Stanje NP bolnica je merilo siromastva drzave i okrutnosti u onima koji vode zdravstveni sistem (vlada, ministarstvo), tj. brinu o zdravlju nacije.
NesaDeBeli, sta ti bi da zapodenes ovu temu?
Majo, pročitao sam jedan članak.
Dioklecijane, lepo sam napisao da se to dogodilo sredinom dvadesetog veka. Tada je ipak bilo mnogo gore nego sad.
Našao sam na netu samo deo članka.
Dejvid Rozenhan u svom kultnom eksperimentu organizovao je grupu od osam osoba za koje je smatrao da su normalne - po jednog psihijatra, pedijatra, slikara, domaćicu i studenta psihologije i tri profesora psihologije - koji su se kao shizofreni pacijenti prijavili u dvanaest psihijatrijskih bolnica u pet saveznih država na istočnoj i zapadnoj obali SAD. Svi su bili primljeni, a odmah nakon toga su počeli da se ponašaju na uobičajen način. Ipak, uprkos tome što su se oni nakon izvesne pocetne nervoze zbog dolaska u bolnicu ponašali normalno, osoblje ove pseudopacijente nije nikada prepoznalo kao "lažne". S druge strane, "pravi" pacijenti su tačno identifikovali pseudopacijente kao varalice. Na primer, svi pseudopacijenti su, naočigled drugih, pravili detaljne beleške o svojim doživljajima. Osoblje je to pisanje shvatalo kao još jedan dokaz njihovog patološkog ponašanja. Niko od osoblja se nije zainteresovao za funkciju beležaka više od jednog lekara koji je na pitanje pseudopacijenta koje lekove pije odgovorio rečima: "'Ne morate da zapisujete', rekao je pažljivo. 'Ako Vam bude bilo teško da upamtite, slobodno me ponovo pitajte'. Nasuprot tome, pravi pacijenti su optuživali pseudopacijente da su novinari ili univerzitetski profesori koji "kontrolišu" bolnicu.
Rozenhan je verovao da neuspeh bolničkog osoblja da otkrije pseudopacijente ilustruje moć etiketiranja u psihijatrijskoj proceni. Uprkos tome što su javno "prikazivali" svoje ludilo, pseudopacijenti nikad nisu bili otkriveni, ni u jednom trenutku tokom hospitalizacije nijednog pseudopacijenta nije pokrenuto pitanje moguće simulacije. Ni u bolničkim izveštajima nema bilo kakvih indikacija da je status nekog od pseudopacijenata doveden u sumnju. Dakle, kad su jednom dobili etiketu shizofrenika, »lazni« pacijenti su bili nemoćni da izbegnu zig koji je presudno uticao na to kako drugi opažaju njih i njihovo ponašanje.
Tuga i žalost. Bravo.