Krenete lepo iz pečalbe u Maticu Srbiju, vaš put ima sve karakteristike putovanja jednog gastarbajtera (neko je vec to definisao i mrzi me da linkujem, a pravo da kažem i ne znam kako), usput vam se dešavaju moguće i nemoguće stvari, dolazite na granicu izmedju Srbije i Mađarske i onda kreće: U sumrak stižete kod Mađara četvrti na red, mislite u sebi u jeb** te nikad mi se nije ovo desilo sad ću čas da prođem (lupaju samo pečat u pasoš tako da ide brzo), ali posle jedno 20min ukapirate da nema struje i da im ne rade kompovi, a ko i da im i trebaju... Dolaze elektrtičari, vatrogasci i ebem li ga kakve sve službe da otklone kvar (moja baba bi pre to sve sredila i izštrikala jedan dzemper pride) i posle 3 sata se sve vraca u normalu i kolona kreće, dolazim na red uzima mi lik pasoš i nema ga 5min, 10min, 15min... Pokvari mu se pečat!!! Čekaj jos jedno pola sata...
Dolazim konačno kod naših carinika, odvajaju me na stranu = totalna kontrola (em me kontrolišu, em me podjebavaju), gubljenje jos jedno 2h...
A lepo mi je majka rekla: Nemoj sine sad da ideš, idi sledeći vikend osecam neki maler.
