Ultimativni mediokriteti. Tri imena, koja su u svim uputstvima za popunjavanje različitih obrazaca u bankama, poštama, e-mail nalozima... Tri imena koja su tako pogodna za njih. Da, njih… za one ljude koje niko ne primećuje, one koje zaboravimo da postoje. Jeste da su obavezno uljudni, lepo vaspitani, uvek se jave, možda čak i osmehnu, ali ne primećuješ ih. Javiš se i ti njima kad ih sretneš, ali zaboraviš nakon dve sekunde da si ih i video. Po pravilu se drže zajedno, čime skupa pojačavaju sopstveno balansiranje na životnoj medijani. Ukoliko ih ponekad upoznaš na nekoj žurci, skupu, ili sastanku, ime im odmah zaboravljaš, što je okej, jer ih jedno od ova tri savršeno oslikava.
- Mare, fali nam tri igrača za fudbalicu pet plus jedan.
- Pa eno ih ona trojica pored terena, čini mi se da žele da igraju.
- Oni tamo? Marko Marković, Petar Petrović i Džon Smit?
- Šta bre? Znaš ih?
- Ma ‘de ih znam, budalo. Vidaš da su sva trojica u Fulamovom dresu? Neće igrati.
- Pa i ja gotivim Fulam.
- Milane, zato i jesi Mare, ako nisi znao. Zato ćeš i braniti. Nego, daj, zovi Džonija, on barem ima karakter i lomi noge, pa ćemo igrati čet’ri plus jedan.
