Su imali cetrnaest godina 91-e kad je pukla Jugoslavija.
Nisu imali partijske knjizice, nisu cak ni zivjeli u Jugoslaviji, ali im se srce punilo radosti vec od austrijske granice.
Nosili su startasice, citali stripove, igrali se rata, smejali se nadrealistima i njihovim prorocanstvima...
Nocevali su kod Muslimana, jeli kljukusu prstima iz tepsije sa patosa... kod Hrvata u Zadru, iako nisu tad shvacali zasto im u pekari nisu htjeli prodavati "hlijeba", nego "kruha"...
Nisu pravili razliku izmedju brace Beogradjana i Mariborcana u posjeti rodnim krajevima.
Bilo im je dobro.
Zato danas mogu da razumeju jos matorije Licane i Grmecane i njihovu nostalgiju. Iako nisu samo "oni" imali monopolisticke pozicije u JNA :)
Ja. Zato se strpim i saslusam (pred)penzosa kad mi nesto govori. Zivot se ne uci (samo) na Vikipediji.
Plus zbog poslednje recenice. Ja sam inace ored rat imao 26 godina pa pamtim sve ovo.
Lepa i tužna definicija...