Ne, ne, nije to što misliš! Nije on, ne daj, Bože, od onih što navijaju za pogrešan tim! Mislim, može se desiti, al', nije nužno sumnjiv. Nego, onako... Ne ume, brate, da zagrmi kad treba, da tresne šakom o astal, da se stavi u prvi plan, nisu mu bliski ni inicijativa ni prodornost. Zapravo, kad pogledaš, ne fali njemu ništa. On je samo čovek obziran, upitan, smiren, strpljiv. Ali, šta će, siroma'... Mama izdominirala u vaspitanju.
-Čujem da ste otpustili Đorđevića? I, ko će sad na njegovo mesto?
-To se još ne zna. Ima dve do tri varijante, pa ćemo da se izdogovaramo u ponedeljak.
-Šta ćeš da se dogovaraš, kad onaj očekuje da mu namestiš sestrinog sina.
-Ne dolazi u obzir! Aman, njega bi progutala ona bagra od kolektiva, to sve same aždaje, a on kakav je, mekano umešen, nema šanse da može da vuče konce i postroji petnaestak ljudi. Ima da nastane propast!:zvrrrrrrrrr:
-Izvolite! Da, da, razumem. Pa ne bih se baš složio. Ali, ja sam mislio... To je malo nezgodno, znate, zbog karaktera... Nije to mesto za... Možda i može, ali... Da, da, razumem. Ju?! Pa kako? Aha... Dooobro... Prijatno!
-Šta bi?
-Nema ništa od sastanka u ponedeljak. Mesto popunjeno.
-Jel? I, ko će sad?
-Ja!
-Pa ček sad! A tvoje?
-Sestrin sin!
-Zajebavaš?! To ga ovaj posadio?! Au.. Pa šta ćeš sad?!
-Ništa... Ko me jebe kad sam mekano umešen!
