Moje dvorište

Једно, тако, ограђено земљиште од мало ара. Запуштено је, неодржавано, са земљом испуцалом од немарности. Неурбанизовано парче земље које одмах на први поглед одаје утиске о свом власнику. Плодно је тло за многе егзотичне биљке, има талента за пупољке величине боксерске рукавице. И ја то знам. Ал' ја свеједно седим на трему и чешем муда. Уместо егзотике, расте парадајз, шупаљ и браон изнутра, црвљиве неке јабуке, бршљен за који сам прилично сигуран да је чак и отрован.
Ал' ако мало занемаримо то, волим ја да прошетам квартом и мало се покењам по осталим, туђим двориштима. Тако дођем до ограде и пљуцнем пар пута, чисто да се запљунем. Уколико сам баш нешто расположен, скочим унутра и бацим једно тамно-браон, дугачко, 550 грама - онако одокативно, ту, на сред травњака.
Ниједно двориште није лепше од мог, онако објективно. А друга је ствар што тај мој објектив излази из гаранције, све му се више магли сочиво, чини се да се квари. Све што видим у туђем дворишту, а што се мом одличном, ма шта одличном - најистанчанијем укусу на свету не свиди, ја по томе почнем лепо да пљујем. И пљујем тако све док се не уморим, или ме замрзи, јебеш га. Буни се газда дворишта што пљујем, буним се ја што он не схвата, и тако дан за даном, негујем трње у мом, а пљујем руже по туђим двориштима, и баш сам кул.
Ја тачно знам да те петуније не требају да стоје на том месту, у том дворишту. Ја би то пресадио. Ето, тачно знам да овом дворишту овде није лепо офарбана капија, ја би то боље.
Моје двориште најјаче.