To je ono što svaka odrasla osoba doživi kada započne razgovor sa detetom od 3,4 godine od svog prijatelja/prijateljice koga su slučajno posle sto godina sreli u centru, autobusu ili gde god.
Dve prijateljice iz srednje škole sreću se posle 10 godina u autobusu.
Prva - Jaooo pa gde si mi ti (grle se), šta ima, kako si?
Druga - Ćaooo, evo ništa baš sam...(prva je prekida u pola rečenice kad ugleda kako ova drži malo dete za ruku pored sebe)
Prva - Pa ćaoo mališa, vidi ga, pa kako se ti zoveš?
(Dete gleda zbunjeno i ćuti)
Prva - Pa je li? Kako ti je ime ha? reci teti..
(Dete ćuti i dalje)
Tu se ubacuje majka u ispomoć - Zove se Luka (okreće se prema detetu) Je li, jel se tako zoveš?
(Dete blene i ćuti)
Prva(kez od uveta do uveta) - Jao divno ime, a koliko ti imaš godina Luka?
(Dete ćuti)
...reci teti, pa ti si već veliki dečak sigruno, pokaži prstićima koliko imaš godina?
(Dete ćuti)
Opet majka izvlači situaciju i kaže da Luka ima 4 godine...
Prva žena uporno nastavlja razgovor - Pa reci Luka jel te sluša mama?
(Dete sad već gleda okolo nezainteresovano i ćuti i dalje)
...a žena i dalje - Hm? pa reci teti nemoj da se stidiš
(Dete ćuti i dalje)
Žena(na kraju sama sebi odgovara na pitanje) - Pa da, sigurno mora mama da te sluša jel tako?
(Dete ćuti)
i tako to ide u nedogled dok jedno od njih ne ne izađe iz autobusa.
