Kad god bi sa livade lopta krenula svojim putem ispraćena našim pogledima, zaustavila bi se tačno ispred nečijih nogu. Tada bismo molećivim, nevinim lišcem sa visokom frekvencijom treptaja, koji nas čine prosto neodoljivim, zamolili da nam loptu vrate.
Par mogućih zaustavljanja:
1. Ispred teen klinke koja je previše kul da bi šutnula dečiju loptu s kojom se juče igrala
2. Ispred babe, dede, žene, koji su, podrazumeva se, nesposobni da šutnu jebenu loptu u našem pravcu, pa ona završava u obližnjem jarku prepunom blata/trnja/štrebera.
3. Ispred nesuđenog fudbalera koji prosto mora da je napuca do atara sela Buđavština, gde će ona opet završiti u jarku punom blata/trnja/štrebera.
E tada će se vaš nevini izraz lica transformisati u facu kojoj bi zavidelo pola zločinaca Holivuda, i dok svima jebete majke, sestre i babu od strica po tatinoj liniji, potrčaćete za nesrećnom loptom i smišljati osvetu.
Ovi pod tri su najgori! Najviše vole da je nabiju visoko i daleko, pa treba pola sata da pređete petnaest ograda i dvorišta, popnete se na tri krova dok ne nađete loptu. Mamu im!