Fraza koja se najčešće čuje prilikom igranja malog fudbala na neograđenom terenu, nakon što neki drvoseča šutne loptu iz sve snage tako da ista odleti u tri lepe. Ovu rečenicu izgovara mića koji mora da ide po loptu (uglavnom onaj što je šutnuo, jer nikom drugom ne pada na pamet) nakon duževremenskog trčanja po terenu, u nadi da ce skratiti naporan put što je moguće vise tako što će uposliti nasumičnog prolaznika kako ne bi morao da istrči preostalih 7 metara koji ga dele od cilja. Ova fraza je najčešće propraćena prostim hvala.
(upeklo sunce, ekipa igra već sat vremena, svi su pomrli i igra se za odlučujući gol. Balvaner zapinje u nadi da će presuditi utakmicu i prekinuti agoniju. Lopta odlazi preko golića i izbija na put.)
Balvaner stigo vec na pola puta do lopte, nailazi bakuta.
Balvaner: može lopta?
bakuta šutira, međutim lopta odlazi još dalje u nedefinisanom pravcu
Balvaner: Hva.. Neka ja ću..
