Momenat kad u istoj prostoriji većeg kapaciteta (mlečni restoran, velika redakcija, čekaonica ortopedske bolnice), uz sve podrazumevajuće zvukove mirise i ukuse, zazvoni u isto vreme nekoliko mobilnih telefona sa signalima različitog muzičkog profila.
"Ćuj, stari, odlazim iz ovog grada, nikad više neće bit isto ko nekada volim te još" - čupava nabrekla ljanka kopa po tašni...Edi van Hejlen, metalno distorzirani solo - darker mršav k'o smrt, ubledelog lica vadi mobilni iz spljoštenog džepa na crnim farmerkama, "Smej se smej, uvek se smej" - očerupani skrndelj od 45 sa masnom zelenom senkom na kapcima poseže u tašnu od skaja, Gotan project: "La Revancha del Tango" - japi u sivom odelu sa uskim nogavicama i šiljatim cipelama zadignutog vrha iz futrolice na kaišu vadi roza mobilni, Šeherezada, numera sa špice - blajhana domaćica u ranim pedesetim, u papučama i tesnim farmerkama cima mobilni sa zečjom šapom iz bele tašne na ramenu.
- Alo alo alo alo alo!
sad razumem Agija i Đonija kad kažu, BRATE KAKVE TI PRIMERE IMAŠ, ODUŠEVLJEN SAM
tek sad
majstore!!!
Baš. Poželjela sam se običnog zvrjanja i zujanja.