Logičniji nastavak stare kineske poslovice:"Daj čoveku ribu i prehranićeš ga na dan...".
Jer ima nešto u toj vodi što te navodi da postigneš zen stanje u roku od odma.
Nešto što izaziva instant duševni mir i pospešuje auru blagostanja, dok istovremeno (makar na kratko) od sebe odbija najezdu negativnosti iz svakodnevnice (račune, kredite, malu decu, dugove, slabije zdravlje... ).
Makar i ne uhvatio apsolutno ništa, jednostavno zabaciš dubinac i sve ti je do Kosova ravno. Izgubiš sebe u vremenu i prostoru, odlutaš mislima hiljadama svetlosnih godina odavde i barem na trenutak zatalasaš sa kosmosom u ritmu vode ispred sebe. Povremeno trazanje plovka ti izmami osmeh poput onog šmekerskog kojeg uputiš ribi koju si bambusao pa bi rado opet.
I u svemu tome dan traje ko sat, sat ko minut, minut ko sekunda. Odjednom si svestan da je Sunce zašlo isto onako kako se stiljivo pojavilo još jutros kada si spremao hranu i crve, i vreme je da kreneš. Vraćaš se sumoran realnosti, ali sa istim onim osmehom, jer znaš da ćeš ponovo posetiti svoje parče raja, svoju oazu spokoja, svoj početak i kraj.
Stvarno dobro napisano, ali delim Profino mišljenje o pecanju. Ja bih pecao samo ako bi sa svakim zabacivanjem izvlačio pečene prasiće ili tako nešto. +
Мани казали да је цверглан штеточина и да их бацам на обалу..кад сам крено кући мени их беше жао...све сам их вратио у воду после....ццц.
Kao klinac sam vecito pokusavao da dovucem zive ribe kuci.Onda bi ih stavio u kadu,kasnije neko ure u dvoristu.Nisam bio svestan koliko sam ih mucio.
Cak sam sa crnogorskog primorija pokusao u termosu da dovucem kuci nekoliko riba...Divim se mojima sto su imali razumevanja i dozvolili mi to.
Hm, lepo je napisano, školski, čisto, ali podseća na uradak "Knjiga je moj najbolji drug", samo što nije knjiga nego pecanje...
Kul napisano, mada je meni lično pecanje tako žešća smorčina da bih pre igrao šah sa ženom nego da blejim sa jebenim štapom i zabacujem udicu. Očito moj ćale nije odradio dobar marketing, jebiga.
+