Ne daj Bože šta ti roditelji pomisle

Mali si i tek otkrivaš svijet oko sebe. Sve te zanima i sve bi da vidiš. Istraživačkim koracima često prelaziš preko crvene linije slobode, morala ili dobrog vaspitanja. Kada se to desi, tu su oni da te vrate na pravi put. Tvoji roditelji.

Kako to rade? Strahom. Previše si mlad da bi razumio i prihvatio stvarno objašnjenje, a i ta objašnjenja traže previše vremena. Otac je prezauzet posmatranjem komšinice Dragice kako se guzi dok širi veš, a majka nema dovoljno obzira zbog trač-partije sa drugaricama. Sve što možeš da dobiješ od njih je par rečenica filovanih imaginarnim strahom, koji ostavlja posledice za cio život.

Kasnije, kad dovoljno sazriš i shvatiš da se roditeljska horor-upozorenja neće ostvariti, ipak se u jednom momentu zapitaš šta bi bilo kad bi se u nekoj paralelnoj stvarnosti sve to zaista i obistinilo.

PARALELNA STVARNOST

Budiš se da kreneš u školu. Upišan. Fino te je otac upozoravao da sinoć ne gledaš u vatru. Polako ustaješ iz kreveta i hramajući (ljuljao si se na stolici) odlaziš do WC-a, jer ti se opet piša. Radiš to čučeći, a i kako bi drugačije kad ti je kita otpala zbog igranja sa barbikama. U tome te ometa kratki, dlakavi rep (šolja crne kafe u tim godinama pogubno mijenja fizionomiju) ali si već prihvatio da će te žuljati uvijek kad sjediš na šolji. Oblačiš se i posmatraš sebe u ogledalu. Nije lijep prizor. Iako nisi lagao već dvije nedelje, nos a-la Sirano de Beržerak se nije smanjio ni milimetar. Na očnim kapcima imaš gomilu čmičaka. Trebao si trudnoj majci da dohvatiš tu jebenu jabuku. Prolazeći kroz hodnik primjećuješ odškrinuta vrata ormara u kome otac drži lovačku pušku. Malo ćeš da virneš, šta može da ti se desi? Iz ormara iskače Babaroga. Humana neka Babaroga. Prvo te ubija, pa te tek onda ziguje.

PARALELNA STVARNOST PARALELNE STVARNOSTI TJ. SAMO STVARNOST

- Što pobježe od onog Cigančića, drtino matora?
- Nećeš mi vjerovati - i dan-danas sanjam kako dolaze da me ukradu!