Jedan od motivacionih usklika naših detinjstava.
Njime je subjekt bivao izazivan da dokaze svoju "hrabrost", snagu, veštinu, pripadnost itd.
1)
A:Ajde da se kladimo da ne smeš da preskočis na trafo!
B:Smem.
A:Ne smeš!
B:E baš smem :Preskače:, vidiš...:Zadovoljna faca:2)
A:Ajde da se kladimo da ne smeš da se pobijes sa X (duplo veći i jači lik)
B:Naravno da smem :Guta knedlu, skuplja petlju:
A:Ne smeš!
B:Smem!
:Prilazi X-u i psuje mu kevu uz slab udarac: (Epilog je sasvim izvesan)Medjutim, nisam znao da ovo utiče i na starije, formirane ličnosti... očigledno zarobljene u vremenu.
Jednom prilikom, vraćali smo se sa zvezdine utakmice i odlučili da svratimo do grada malo.
Ono što sledi, ne pokušavajte(ni uz stručni nadzor).:Društvo stoji na pesačkom u Kneza Milosa, semafor nas ne miluje:
A:(Od dosade)"N ajde da se kladimo da ne smeš da pretrčis ulicu"
N:Smem!
A:Naravno da ne smeš.-Sve sto ste mogli da vidite u sledećem momentu su naše zaledjene, neme face dok gledamo N-a kako pretrčava ulicu i širokog osmeha čeka sa druge strane (Budale prati sreća).
Mislim da je suvišno reći da ga više nigde ne vodimo?
+