Na nas su vikali u školi. Izgleda da nismo ispali kako treba, pa menjaju sistem da naprave bolje ljude od današnje dece.
Tako sam bar mislio kad sam postao nastavnik i kad su mi rekli da na decu više ne sme da se viče.
A onda sam shvatio - to je neko mudar smislio, neko ko je znao ono što sam ja vremenom naučio: ne viči na decu, jer mnogo strašnije deluje kada mu tihim glasom saopštiš šta mu misliš.
Čas u toku. Milenković galami u poslednjoj klupi i ne konstatuje nastavnika.
Nastavnik: (glasno) Milenkoviću, smiri se!
Milenković nastavlja da ne konstatuje.
Nastavnik: Dete, prestani, zapisaću te.
Dete ne reaguje.
Nastavnik prilazi, naginje se i vrlo tiho prošapće: Dete, najebalo si posle časa.
Dete razrogačuje oči u neverici i više ne progovara do kraja časa. Možda i duže. Možda navlači i trajnu traumu. Vaspitni proces daje rezultate.
Ako je po tebi davanje rezultata navlačenje trajnih trauma onda si promašio profesiju.
А они пре ових што су викали су тукли децу у школи, па смо добили готивне ликове. Не признајем никакве теорије у том домену. :Р
I sada nas sa televizije vaspitavaju oni što govore tiho...