Nedrž

Nedrž ti je jedno posebno stanje. Sve te nekako svrbi, ne drži te mesto nikako (tako je ovo stanje i dobilo ime), često ne možeš ni da znaš šta ti je tačno, al znaš da ti je neki andrak.

Mlade ljude nedrž često i obavezno hvata. Negde oko dvadesete i traje do jedno dvaespet godina. Momci idu po parkovima i kafanama, piju, neki se i biju, prave budale od sebe, a devojke telefoniraju po ceo dan, objavljuju slike na Fejsu, neke i piju, i misle da prave budale od sebe.

Nije nedrž u tom dobu povezan sa ljubavnim jadima. Jok. To se navikavaš na ono što jesi, sa blagom zebnjom od onoga što ćeš još malo da budeš, pa bi da uhvatiš još malo od života za koji misliš da prestaje u tridesetoj. Zato i preteruješ u svemu, misliš da će svemu uskoro da dođe kraj. Al onda, negde oko dvaespete, a nekad i kasnije, shvatiš da se živeti mora i posle, nađeš ozbiljnu vezu, završiš od škole šta si planirao, i onda u život. Prođe i trideseta a ti još živ. Čudo Božije! Ima ih i koji ostanu, koji padnu od tolikog nedrža, ko prvi i naslabiji borci koji se šalju da istroše neprijateljsku municiju. Šta ćeš, nije ni život za svakog.

Nego taman misliš da si ga ubio, pobedio, kad ono...

Drugi nedrž nastaje kad te pritisnu problemi kasnije. Žena, deca, negde i švalerka, računi, posao, sve je na tebi, a ti jedan. Svuda moraš da stigneš, sve da ispoštuješ, a samo dve ruke i dve noge. Čitao si po onim knjigama sa dvadesetak i kusur godina da će deca da pate ako im ne posvećuješ dovoljno pažnje, a znaš da će žena da preskoči plot ako i njoj ne posvetiš dovoljno pažnje. A na poslu noga u dupe ako ne radiš i prekovremeno, ima ih na birou kolko oćeš. A dan samo dvaeščetri sata.

Sve te svrbi ponovo, ko onda kad si bio mlad i prepun snage koju nisi imao gde da potrošiš. Samo što te sad ne svrbi velika koža u koju treba da porasteš, svrbi te to što ti je sve nekako tesno i malo, iskočio bi negde, a ne znaš gde, vrištao bi, al ne moš od sveta. I zato odeš u kafanu. U ovom drugom nedržu nije ti bitno toliko da si u gomili. Nekad ti je mnogo i lakše kad si sam sa svojom mukom. Pa onda opet sutra, pa sutra... Ako se iz ovog nedrža preneš, prenuće te žena koja će da kuka da si postao alkoholičar, ili deca koja neće mnogo da ti pričaju, ali ih brukaš i to jasno vidiš. Teško da možeš sam, nije ti više ostalo dovoljno snage. Ako se ne preneš... Nećeš da budeš ni prvi ni poslednji koje je život pojeo u četrespetoj i koji je umro u pedespetoj sam ko pas.

Zadnji nedrž, kad ove ranije nekako pregrmiš, dođe kad shvatiš da ti je vreme da putuješ. Više ti nije samo tesno, sve te nekako guši, ne ide ti se još, a vidiš da moraš. Odavno piješ po nekoliko lekova, brzo se umaraš, ne moš ni da pojedeš ni da popiješ više. Roditelji odavno pod zemljom, prijhatelji naveliko odlaze, one žene što si se nekad okretao za njima ili babe ili mrtve. Al ne ide ti se još. I krene gušenje. Nije fizičko gušenje, za to je odavno nađen lek. Šta da radiš ovde gde leka nema?

Ideš po parkovima, nađeš još jednog vršnjaka u nedržu kog ne podnosiš ko ni on tebe, al makar niste sami, jer se samoće plašite. Hteo bi da malo usporiš vreme, iako ceo dan ne znaš šta bi sa sobom od dosade. Hteo bi ako može malo i da vratiš, al si još odavno shvatio da to ne može, negde krajem onog zadnjeg nedrža koji si jedva preživeo, onomad u četrestrećoj kad te strefio infarkt. Zabaksuziš se, sipaš otrov svuda oko sebe i postaneš težak i sebi i svima oko sebe, kojima je ostalo mnogo više nego tebi. Ili postaneš hipohondar i teraš ih da troše to što im je preostalo na tebe. Niko ne zna ili ne može i neće da shvati šta te stvarno jede, a ti ne pričaš nikom, jer se plašiš. Nedrž te steže i guši, sve misliš ovog trenutka ideš, a živiš još jedan dan i proklinješ starost i ko je napravi.

Od ovog zadnjeg nedrža spasa nema, ovaj te prati do zadnjeg dana. Spusti se s tobom pod zemlju, pa kad se uveri da te je zemlja pokrila toliko da nemaš gde van, izađe i nađe nekog klinca koji tek ulazi u život, da i njega ovako iscedi.

A ti? Sad znaš. Uvek je bio tu. Ceo život, samo je umeo da se prikrije gad. Bez njega bi život protekao mirnije i bez muke, al i bez radosti. Bez njega bi živeo mnogo duže, al kome treba takav život? Jest, on ti je i najveći dušmanin i najbolji prijatelj, kako se pogodiš s njim tako ti i bude.

Odmori se, odslužio si svoje.