Pre ili kasnije desi ti se ta - neponovljiva. Nije važno da li ti je srce tvrdo kao kamen ili mekano kao pamuk; da li se lako predaješ ili čvrsto opireš ljubavi; da li te reč ljubav razneži ili na nju gledaš sa gnušanjem, ipak ti se desi ona. Ne, nemoj da mi se tu mrštiš, čitaj slobodno, sigurno te ne gleda niko kog ne želiš da te vidi šta radiš. Svakog dana se okreneš bar za desetak devojaka i zamišljaš raznorazne perverzije sa njima. Misliš da bi ti jedan omanji harem bio potaman za tvoje kapacitete. Uvek imaš neke kombinacije, gledaš gde bi mogao da se omrsiš, brojiš ubijene recke, brojiš potencijalne recke, misliš da je sve u tvojim rukama. Al' zamalo! Desi se ona neponovljiva i okrene naglavačke tvoj svet. To je ona čije ime počneš nesvesno dozivaš, čije ime odaje sve tvoje radosti i tuge, čije je ime onomatopeja svih tvojih bunila i strahova. I kada legneš, pre nego što zaspiš, uvek misliš samo na tu uz koju bi da se budiš. Ako je sa drugim, osećaš se poraženo. Ako je nemaš pored sebe, opet se osećaš poraženo. Čak i ako je dobiješ, i imaš pored sebe, opet ćeš se osećati poraženo jer to je ona koja uvek uspe da te matira jednim potezom, jednim svojim gestom. Neka si ih imao i stotine, i neka bi svaku drugu bambusao, arčio, plodio, ukaljao joj obraz... ali kad misliš o neponovljivoj, razmišljaćeš samo o vođenju ljubavi sa njom kao da si nevini i naivni klinac kome su nikle prve stidne dlake, a koji je zaljubljen u svoju deset godina stariju nastavnicu. Ustvari sramota te je i da je zamisliš golu jer se osećaš nedostojnim njene lepote kao da ćeš je uprljati svojim prljavim mislima. Ona možda nije najlepša devojka, ona sigurno nije jedina lepa devojka, ali samo su njene oči ili plavlje od neba, zelenije od maslina i borovih šuma, ili su boje najfinije čokolade, odnosno tamnije od najcrnje noći. Nije možda najzgodnija ili je samo jedna u moru zgodnih devojka, ali opet tebi je savršena. To je ta zbog koje se u trenutku pretvoriš od Ramba Amadeusa u Đorđa Balaševića. Zbog nje se osećaš jak kao da možeš da pomeraš planine, a kad si u njenoj blizini deluješ slabašan kao beba. To je ta koja te čvrstog kao gvozdena armatura pretvori začas u običan plastelin. Čak i kad opet gledaš druge, čak i ako imaš te neke druge, one su samo prolazne jer pored tih drugih ne radiš ništa drugo nego što ih upoređuješ sa njom - neponovljivom. Možda je i pre nje bilo takvih koje si voleo, ali sada misliš da ova poslednja ljubav boli najviše, mnogo više nego sve prethodne ljubavi zajedno. Možda si i druge smatrao neponovljivim, ali sada kada postoji samo ona, za koju kažeš da je ona prava, ona je sada ta kakvu nikad pre nisi sreo, ona je ta neponovljiva. Džabe pokušavaš da se opireš, nemaš više potpunu kontrolu nad svojim životom. Da li je to opsesija ili slabost? Ili je je to ipak samo - ljubav? Valjda je to ljubav...
