Vreme teče. Sve teče. Sve se menja.
Tempus fugit. Panta rei. Omnia mutatur.
Svet je jedna ogromna promena u nastajanju. Život brza planinska reka. Sve teče. Ne trudi se, čoveče, mali su tvoji snovi i nadanja spram celog univerzuma, spram beskonačnog mraka koji nas naposletku sve proguta. Ne trudi se da ostaneš, bićeš i proći ćeš, kao i sve ovozemaljsko. Vratićeš se majčici u poslednji zagrljaj, svi će se vratiti odakle su i potekli. Borba je uzaludna. Ne ostane ništa sem ožiljaka... Ožiljci... Ostanu ožiljci. Makar nešto da ostane...
Posmatram ljude neki dan. Gledam njihova nervozna lica kako promiču kraj mene. A i ja sam nervozan. Kako ne bih bio. Pao sam tiket za pet hiljada evra, prokleti Njukasl, pušio poslednju cigaretu ikada (dok ne kupim novu paklu naravno) i listao "Sport" i čudio se opet kako je propao fudbal. Podigao sam šoljicu da srknem još malo taloga kog ovde nazivaju kafom. Tad zazvoni telefon. Nepoznat mi broj. Javljam se u nadi da me zove tetka da mi prepiše vikendicu na Zlatiboru.
Čujem suze. Kroz suze me zove ona. Moja davna simpatija. Još iz srednje. Patetisao sam za njom dosta dugo. Čak i kad sam bio sa drugima, mislio sam o njoj. Nisam je se mogao rešiti. Zbog nje sam pisao pesme. Samo zbog nje. Znao sam da se udala. Znao sam u sat kad se udala. Bio sam pozvan na tu svadbu. Poželeo sam joj sreću dok sam se u trenucima kada je rekla "Da." opijao hiljadama kilometara daleko. Život nas je odneo poput lišća na jesenjem vetru. Reka života nas je nosila ka različitim ušćima. Bio sam srećan ponekad, češće ne. Nisam se žalio. Petnaest godina kasnije, zove ona.
Priča kroz suze, doziva me dok mi se dosadašnji život vrteo u glavi kao ringišpil. Priča mi nešto. Plače. Više plače. Tada shvatih.
"Primi moje saučešće." rekoh joj.
Bacio sam i više novca nego što je kafa koštala. Trčao sam kući. Tamo sam spakovao odelo i ušao u ćaletovog Juga. Prvi put da mi je upalio iz prve. Rikverc, okret, prva. Gas.
Stigao sam tek sutradan ujutru. Presvukao sam se usput. Zatekao sam je u suzama. Samu. Zagrlila me je. Ožiljci su zaboleli vrelinom hiljadu sunaca i hladnoćom milion Arktika odjednom. Gde su bili ožiljci otvorile su se stare rane, žive kao onog dana kad su zadate...
Pričali smo do zore. Tri flaše neke brlje stajale su pored nas. Sunce je tog jutra obasjalo dvoje pijanaca na brdašcetu kako sede na skupoj odeći. Zagrljeni. Ona je spavala. On je gledao negde u daljinu i palio cigaretu koju je od nje oteo. Povukavši prvi dim, tužno odagna dim ispred sebe i stavivši ruku na čelo reče:
"Jebeni ožiljci..."
Jako lepo satkano. +
Majo, ne slazem se sa tvojom tvrdnjom. Uvek na nekoga ostavis utisak, uvek na nekome ostane trag :)
Utisak ili ožiljak, to nije sporno. Ostaje.
Ako izdvojim def od primera, naziv defke mož' da glasi odustajanje. E, tom tonu se gromoglasno protivim. Ne paše mi.
Ti si u nekoj negativnoj fazi, preispitivanje smisla života i tako to? Proći će...
Ali, ne moraš da biraš definicije koje nisu za odabrane. ;)
Bila me neka tuga uhvatila, umjesto kakvog zgodnog ženskog čeljadeta. Tuga me tjera da pišem, žene me uglavnom ne tjeraju ni na šta, tek ponekad izdaju poneko... uputstvo, da.
Odabiraće se bolje, samo da prođe.
Odlično napisana defka. I primer. Tu je sve na svom mestu.
Ipak, sa ovoliko godina i solidnim iskustvom, ne slažem se sa tvrdnjom koja j definisana.