Situacija kad se zajebeš i kreneš autobusom nekog opskurnog lokalnog auto- prevoznika u pravcu duboke unutrašnjosti Srbije, bez spasonosne zaštite koju predstavlja kakav-takav muzički uređaj i slušalice dovoljno jake da ponište zvučne efekte što stižu sa zvučnika nad glavom. Posledica: bolno penetriranje zvukom čiji bi fizički ekvivalent bio gengbeng u najcrnjem turskom kazamatu.
Beograd je već dvadesetak kilometara daleko, kroz prozor promiču šljive i njive, Miško, već raspojasan, okreće se i šeretski se osmehuje kondukterki:
- E, ljudi, ko da na saranu idemo! Daj malo muzike, bre! Mala, daj onaj disk, daj Hasana.
Paralisan strahom, pokušavaš da se setiš gde su ti slušalice, i sa užasom shvataš da su negde na dnu putne torbe u prtljažniku. Sa prvim zvucima na oči ti se spušta mrak, a tvoja svest počinje da se grči u ritmu koitalnih kretnji tri brkata Turčina, i jedna jedina preostala misao ti kao zaleđen krik nemo para grlo:"Neeeeee, Hasaneeeeeeee, neeeeeee!
Tako bilo sa mnom sve do Crne gore, kad sam išla na more. Užas, ne desilo se nikom! lololo
Odlična. :) +++
Paralisan strahom, hahaha.