Prostor između šupka i mudašca. Takoreći ni tam' ni 'vam'...Takođe poznato i pod nazivom "Peteljka".
Njiva, vinograd, šuma ili voćnjak u produkciji jednog preminulog, 102 člana uže i šire rodbine i nijednog testamenta. Prošla sa'rana, pa se svi razgoropadili, štaš...
Uključujemo se uživo u rodbinsku koljačinu oko par ari neke ilovače...
M: Aman, ljudi, kako možete tako da se svađate, pa pokojnik se još ni o'ladio nije a vi...
R: More, jedi govna ti sa tvojom demagogijom, Mitre!! Sad tu sereš i miriš, a posle ćeš da vadiš papire i 'artije sa Todorovim potpisom na tvoje ime, je l'?!
T: Eh, pokojni Todor je mene najviše voleo od sve tri sestre...:šmrc:
A: Joooj, matora baba a tako laže!! Pa, svi u selu vrlo dobro znaju da smo ja i on imali poseban odnos...
V: Odnos, odnos...al' ko zna kakav, hehe...Dajte, bre, ljudi da se ne sramotimo više, slušaju nas ova sirota deca, čemu ih učimo!? MENI je pokojni Todor 3 dana pre nego što će da umre lično rekao da...Šta se ti nakašljavaš, Časlave??!
Č: Ma, niiiišta...pitam se samo dokle ćeš više da lažeš ove ljude ovde, govedo jedno bezobrazno!!
O: Ih, ko mu kaže...Pa, zar si već zaboravio kad si ono 'teo dubiješ Todora zbog neke pevaljke, pa si otiš'o pijan do njegove avlije i puc'o mu u prozore, a?! Ja sam mu posle nabavio nove prozore, JA! Čak sam u Beograd iš'o po nji'!
V: Uf, bre, Obrade, ti k'o da si na Mars iš'o, majkumu! A gde si bio kad je ono Todor mor'o dide..
E: ...na operaciju prostate!? Ja ću ti reći: ko i svi vi što sedite ovde - NIGDE. Samo smo moja familija i ja otišli da ga posetimo dok je bio u bolnicu, u Beograd! Bre, OVIM RUKAMA sam mu ljuštila pomorandž..
K: A ja i moja porodica?! Pa, ako iko ovde polaže pravo na taj plac - to smo mi! Ma, koliko smo samo puta dolazili na rođendane, Slave, proslave, uvek donosili pića, kafe...
P: E, a Todor je najviše voleo moju rakiju, e, ovoga mi Krsta!
A: Joooj, a moju doboš-tortu što je voleo...uvek je 3 parčeta uzim'o...:šmrc:
R: Pa, zato je i umr'o, nesrećnik...
A: Umr'o je jer ste ga ti i tvoja familija otrovali, bre!!
V: Ma, MENI je Todor lično rekao 3 dana pred smrt da...
R: Koga, bre, briga za tvoje izmišljotine, budalo, bolje gledaj gde ti je žena...
E: A tek banane što su mu se dopale...
D: Da l', bre, među vama ima i jedan Hrišćanin, seme vam se krvavo zatrlo da vam se zatre?! Slušam vas već pola sata kako tu serete i vređate uspomenu na pokojnog Todora, sigurno se, siroma', okreće u grobu zbog vas! Grobu koji sam mu, inače, ja pomogao dizabere...
I: Deda, mi smo gladni...
Čest problem u zabačenim selima gdje dve zaraćene strane dokazuju kome pripada problematična parcela koju je neki čukunđed ostavio iza sebe. Razgovor se po starim srpskim običajima odvija lopatom\grabljama\motikom preko leđa, a zemlja pripadne onome ko ima izdržljiviju kičmu, koja postaje svojevrsni dokaz nasleđenih junačkih gena, samim tim i potomstva.
Trotoar ispred zajedničkog dvorišta ili ispred zgrade koji zimi niko neće da počisti od snega jer razmišlja u stilu: "Neko drugi će to umesto mene."
Oni delovi stola koji su izvan dosega početne plastične dvajes'dvojke.
"Ok. Samo smireno. Rešićemo ovo već nekako. Hm. Probaj dunuti. Ček, ček, aj bolje da on proba. On nije ispušio pola kutije za dve partije."
"A da jednostavno malo poguramo lopticu? Ono, PRSTIMA? To su ti ove tanke izrasline na kraju svake ruke. Možeš sa njima svakakve komplikovane rabote obavljati. Između ostalog, možeš i ovakve probleme rešavati!"
"Ovaj teren je sveta zemlja i ti tvoji prsti je neće prljati. Zadigni sto malo, op-op, eve ga. Op, nema peticom, op, no pasaž! Nema ni roštiljanja! Op, gol! Zašto ćutiteeee, zašto ćutiteeeeeeeee!"
Deo neočišćene površine snega na trotoaru, između dve kuće.
To je onaj deo sela, grada ili naselja u kom ti se svašta može desiti i odakle, ako se u njemu nađeš, a zapadneš u neki problem ili nezgodnu situaciju, nema ni napred ni nazad. To je ono mesto na kom mozak opasno počne da se poigrava sa tobom. Bermudski trougao. Crna rupa. Vukojebina.
Vraćam se danas sa aerodroma, i kad sam malo odmakla, shvatim da sam se našla na ničijoj zemlji; neki mentalno poremećeni lik ispred mene mahnito trči, skače i viče na sav glas, a ni žive duše u blizini. Aerodrom 200 metara iza, a obližnje naselje isto toliko ispred mene. Mozak mi kaže: „Aj sad da te vidim“. Lik me spazi, i istog momenta udari sprint u mom pravcu, otvorenih usta, izbečen. Kad je bio na dva metra ispred mene, naglo skrene da me ne bi pokosio. Mozak drekne: „Ne daj se sad! Kuliraj“. Lik drekne: „Požar! Požaaar!“ i ponovo se začuju njegovi mahniti koraci u mom pravcu. Mozak drekne: „Požar! Požaaar!“ i ostavi me samu na ničijoj zemlji.
Prostor koji se nalazi između dva znaka sa imenima sela.
Deo tela koji se kod muškaraca nalazi između mošnica i čmara.
Nezakupljena parcela na gradskom groblju.
Betonsko igralište sa koševima i golovima. Sukobi na ovim malim arenama preko dana su zagarantovani, kao i sabotaže preko noći. Skoro uvek fudbal odnosi pirovu pobedu sa skromnim inventarom od četiri poveća kamena. Na kraju ipak sport pobeđuje.
