Svi mi ponekad uradimo nešto apsurdno zbog čega se zacrvenimo i osvrnemo oko sebe nadajući se da nas niko nije video. E sad. Postoje situacije kada bivamo uhvaćeni na delu. Tada osoba koja nas je videla koristi ovaj komentar (ako ima dušu) kao akt sažaljenja i zakletvu na ćutanje.
Tajnu obojica nosite do groba, ništa se nije desilo, miran si, i dalje jednako opštiš sa svojom lutkom na naduvavanje, samo što sada ne ostavljaš vrata otključana.
- E Mile, gde ti je ona lopt ŠTT A?
- Veruj mi, nije kao što izgleda.
- Uh, sad mi je lakše, baš sam se uplašio, izgledalo mi je kao da pokušavaš da se oralno samozadovoljiš MILE, KOJI KURAC, SPAVAO SI PORED MENE! NISI BAŠTOVAN VALJDA!?!
- Ali nije tako, leđa su me uštakla, a i ispali su mi ključevi, a i
- Leđa te uštakla kažeš? A i kita ti se digla, k'o ono, pale te skupa kola?!
- Ali nije
- Srećno s tim'. Niko nije video. Spavaš na kauču. Nemoj da sam te video da se pozdravljaš sa mojom sestrom poljubcem, ikada više.
--------------------------------------
:maši prazan gol:
- Opusti se. Niko nije video. Svi su bili zauzeti gledanjem konstitucije one atletičarke tamo.
Olakšanje koje osetiš kada shvatiš da si zapeo
i poljubio beton tik ispred Doma za slepe.
slepac: Šta je to lupilo?! Ko je tamo?
ja: Ništa ništa, ovaj, pokušavam da, khm, ubijem pacova, širi zarazu.
slepac: Pacov? Gazii!
