Moja omiljena igra kad sam bio klinac i vozio se u autu ili busu, mada i sad to ponekad radim. Nađem neku tačku (blato, ptičje govance...) na šoferci ili na staklu pored mene i njom nišanim i kao pucam u automobile koji idu u susret, kuće, ljude, životinje... ma sve živo i mrtvo. Idealan način da prekratiš sebi put i da ne slušaš dosadne i glupe priče koje pričaju ostali. Samo se opustiš, zatvoriš levo oko i zamišljaš kako stvari koje si pogodio eksplodiraju i boli te uvo.
- Vozač: Ajoj brate, sinoć smo popili četiri citerne piva, dvadest hektolitara rakije, kresnuli petnaest riba.... Pričaj mu Đole...
- Lik iza vozača: Ma da bre i onda smo se posle potukli sa 40 ogromnih likova, i onda... Jel slušaš ti mene uopšte?
- Ja (suvozač): Slušam, slušam ( Crveni pežo, pff; Lik pored kuće, bam bam bam; Autobus, buuum), samo ti pričaj...
