Ovo čujem često od roditelja. Aludiraju na moj zadnji, ne baš tako uspešan ispit. A znam sasvim dovoljno,što više učim više gubim svoj identitet. Izjednačavam se sa masom a svi su isti. Osnovnu ljudsku sposobnost razmišljanja predajem nekome drugom, to je lakše a i on je verovatno pametniji, prihvaćen je. Najsigurnije je prihvatiti tuđe stavove, provereni su zar ne. Uklopi se i izvršavaj obaveze, pravi se da ti je stalo. Kao i svi ostali. Tu nema napretka, svesna bića su obične mašine projektovane da izvšavaju svoje obaveze uz što manje troškove. Nije bitno za koga radiš, cilj u životu nemaš...a to nije završavanje fakulteta, traženje devojke,pisanje najbolje definicije - to bude i prođe. Zato ćutim, neću da se bunim a nemam ni pravo.
Možda je ovo samo opravdanje jedne ne baš kompletno mentalno zdrave i društveno prihvaćene osobe. A možda je to samo moj izgovor što sam nezahvalna vucibatina i uzaludno trošim svoje vreme. Idem da učim. Još samo jednom da pređem Zumu, joj sad ide omiljena epizoda Sundjer Boba, kada Patrik priča sa plastičnom školjkom . Ipak bolje je biti srećan nego pametan.
Uzrečica koja zapravo ima sasvim suprotno značenje od standardnog gramatičkog, a koristi se kad hoćemo da odamo priznanje nekom, iznenađeni činjenicom da je u stanju da nešto uradi ili da nešto zna, tj. poznaje.
- Kume, daj ne puštaj više te metalike, pusti neku ćirilicu da zaginemo k'o ljudi, ne možemo da pijemo uz ovo.
- Ma, kume, znaš da ja nešto ne slušam narodnjake. Znam neke pesme, ove starije, ovo novije ne znam.
- Ma pusti, šta padne."ZALJUBIH SE JAKO, JADOOO, U DEVOJČE JEDNO MLADO..."
- Oooooo, Ipče! Auuuu, maćori, pa ti baš ništa ne znaš! Kao ne sluša narodnjake, a prvo pušta Ipčeta. Pa kaže! DOŠLA TUGA, DOŠLA, ETOOOO! VOLESMO SE SAMO JEDNO LETOOOOO! JAOOO! ŠTO NEMAM JEDAH PIŠTOLJ!
