Rađa se iz mog stomaka kada mi tuga curi iz ušiju. Želja za neradom nadjačava želju za smrću. Onda kada nema ničega ni levo ni nazad, samo jedno veliko ništa ispred nosa. Kada mu ne cujem glas danima. Kada znam da mu neću čuti glas ni u danima što dolaze. Kada posmatram ruke i vidim samo vene.
Nije me briga ni da li mi se pivo u levoj i pivo u desnoj ruci međusobno razlikuju. Jednostavno, nema svrhe.
Kraj puta, kraj sveta, totalna praznina. Sve nas čeka ništa, ali ne kao jedna velika kurčina već jednostavno dno bez igde ičega. Ako uzmemo u obzir da je ovde navedeno pisanije istinito, onda čemu trud? Zašto pokušavamo da budemo bolji ili gori kada će sve progutati mrak i zaborav? Upravo zato pada kamen sa srca mnogim probisvetima, alkoholičarima i sitnim benama koji su čini se odustali od života. Ali nisu, jednostavno su se prepustili toku stvari jer su uvereni da ćemo svi isto završiti bez obzira na integritet, autoritet i mentalitet. Bog je tu samo dečak sa farmom mrava. Ne bi bilo zanimljivo da je sve ovo istina zar ne? Zato ću vam ja, dragi prijatelji, ovde i sada opovrgnuti tu ogavnu i lenju teoriju.
"...I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje,
I ako imam svu vjeru da i gore premještam,
A ljubavi nemam, ništa sam.
I ako razdam sve imanje svoje,
I ako predam tijelo svoje da se sažeže,
A ljubavi nemam, ništa mi ne koristi.
Ljubav dugo trpi, blagotvorna je,
Ljubav ne zavidi, ljubav se ne gordi, ne nadima se,
Ne čini što ne pristoji, ne traži svoje,
Ne razdražuje se, ne misli o zlu,
Ne raduje se nepravdi, a raduje se istini,
Sve snosi, sve vjeruje, svemu se nada, sve trpi.
Ljubav nikad ne prestaje,
Dok će proroštva nestati,
Jezici će zamuknuti, znanje će prestati.
Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo,
A kada dođe savršeno,
Onda će prestati što je djelimično..."
Nešto što su ljudi u Africi davno dosegli.
Niti imaju materijalne stvari, bogme ni prošlost, a kamo li budućnost.
A opet su sretniji od nas.
Možda zato jer imaju samo sadašnjost?
